Na današnji dan po julijanskom kalendaru, proslavlja se Sveti Spiridon, zaštitnik grnčara, mutavdžija, tkača i kovača. Po narodnom verovanju Sveti Spiridon je prvi napravio zemljani lonac i zato ga grnčari proslavljaju kao svoju slavu.
Priču o tome često priča Stanislav Stojanović, stari grnčar iz Orahovca. Njegovi su preci zajedno sa zanatom prenosili sa kolena na koleno i ovu priču o Svetom Spiridonu.
„Jednom mu je bilo mnogo teško pa je plakao a suze su mu kapale na zemlju. On je vrteo prstom u krug na toj zemlji i tako se stvorilo udubljenje. Kad je posle nekog vremena na to mesto došlo neko pleme i založio vatru, udubljenje se steglo od toplote. Pala je zatim kiša i tu se sakupila voda. Tada je bio problem da tu kišu koja padne sačuvaju, a Sveti Spiridon je to uspeo. Na taj način je počeo da pravi sudove, mešajući vodu i zemlju, a zatim ih je pekao. I tako je on postao prvi grnčar“, ispričao je Stanislav.
Nekada su i drugi majstori u Orahovcu obeležavali i proslavljali Svetog Spiridona. Danas svog zaštitnika obeležava jedina preostala zanatlijska porodica među Srbima u ovom mestu, a to je porodica Stojanović.
Sa kolena na koleno su Stojanovići prenosili grnčarski zanat koji je preko dede Živojina i oca Stanislava nasledio i Dušan. Dušan je i ove godine prineo kolač i žito u crkvi, u slavu i čast Svetog Spiridona. On je odlučan u nameri da sačuva ovaj dragoceni zanat i da ga prenese na buduće generacije. Gotovo svakoga dana on se nalazi u svojoj radionici i proizvodi različite posude i predmete od gline. Njegov otac Stanislav, koji se nalazi u poznim godinama, i dalje po nekad svrati u radionicu i pomaže svom sinu.
Nekada se, pre 1999. godine, po rečima Stanislava Stojanovića, kolač prenosio sa porodice na porodicu i svake godine bi neko od članova udruženja zanatlija lomio kolač. Posle rata se neko vreme tradicija prekinula, sve dok Dušan nije izrazio želju da on i njegova porodica ponovo prinose kolač i žito na praznik Svetog Spiridona. Tako je bilo i danas.
Dušan kaže da je ponosan što i dalje održava stari porodični zanat i da se trudi da ga očuva i unapređuje.
„Grnčarijom su se bavili moji preci, a preko dede i oca je zanat stigao i do mene. Ja se trudim da ovu porodičnu tradiciju očuvam i da je u skladu sa vremenom unapređujem. Ovaj posao zahteva puno strpljenja i požrtvovanja, ali kad nešto voliš onda sve ostalo ide lako. Moj otac me je ovom zanatu naučio i mnogo sam mu zahvalan na tome. On i dan danas, i ako je star, dođe da mi pomogne. Vuče ga da bude u radionici, tu je što se kaže proveo čitav život. Što se tiče tradicije, jedno vreme se posle 1999. godine nije mesio kolač, ali sam ja izrazio želju a otac se složio da ponovo oživimo taj običaj. I tako već godinama pripremamo kolač i žito na današnji dan. Ponosan sam na svoj zanat i trudiću se da ga održim i prenesem na buduću generaciju, baš kako su to moji preci preneli na mene“, ispričao je Dušan za Radio Goraždevac.
Inače Stojanovići su do pre 1999. godine živeli u donjem delu grada gde su imali grnčarsku radionicu, a veliki deo mašina i proizvoda im je ostao dole. Ipak ih to nije obeshrabrilo. Nastavili su da se trude i rade posao koji najviše vole.
Danas u Orahovcu malo je domaćinstava koja nemaju barem po jednu posudu iz grnčarske radionice Stojanovića.
