“Mene je o Kosovu najviše naučio Dušan Bataković, koji je nažalost preminuo. On je meni rekao i ja sam to dobro zapamtio: “Sve najlepše dolazi sa Kosova. Najlepše pesme, najlepše boje, najlepši ukusi, najčasniji ljudi….” Ja sam mu obećao da ću doći. On je pre pet godina umro i jedino što sam mogao je da govorim na njegovoj sahrani. Tada sam rekao da ću doći na Kosovo… I stvarno se radujem što sam ovde” rekao je Petar Peca Popović vidno raznežen činjenicom da je njegovo druženje sa Mitrovčanima, značilo ispunjenje jednog velikog obećanja datog velikom prijatelju. Povod za dolazak bila je promocija njegove knjige “Čuvar buvlje pijace”, a zapravo je došao u obilazak svog kako kaže, emotivnog zavičaja. Taj zavičaj obuhvata sve sredine u kojima smo stvarali uspomene sa nekim dobrim, divnim ljudima, neke gradove u kojima su naša najlepša sećanja, a koja nikada ni po koju cenu, ma kakva nas oskudica stisla, ne smemo izneti na buvljak i prodati budzašto.
Petar Peca Popović je prevejani hipik, novinar svetskog ranga, najveći poznavalac ali i kreator moćne rokenrol scene Jugoslavije. Da nije bilo Pece Popovića, rokenrol scena Balkana bi izgledala značajno drugačije nego što izgleda danas.
Peca je čovek koga satima možete da slušate.
I slušali smo ga. Zanimalo nas je šta najveći mag rokenrol novinarstva, svetski putnik, spavač na bulevarima metropola i hroničar jedne slobodarske epohe ima da nam kaže. Koja sve saznanja možemo da ukrademo od njega mi, koji nikada nećemo u znak divljenja, nositi gitaru Sidu Baretu ili Džoniju Štuliću, mi, koji nećemo biti u prilici da pišući afirmativno, ubedimo auditorijum da da šansu jednom Zdravku Čoliću, Azri ili Viktoriji, mi koji nećemo biti zaslužni za održavanje kultnog “Koncerta kod Hajdučke česme”.
Ima nešto više od 70 godina, a životnog i profesionalnog iskustva za bar tri života. Nakon svega što je video, proživeo i preživeo, kaže da je najvažnije obilaziti svoj emotivni zavičaj, čuvati uspomene, čuvati ljude i njihovu dobrotu, i nikada svoje emocije ne iznositi na buvljak.
Knjiga je pre Kosovske Mitrovice promovisana u Beogradu, Podgorici, Ljubljani i Sarajevu. Iz našeg grada, mali literarni rokenrol karavan, otišao je ka Zagrebu…
“To su gradovi i adrese mojih uspomena kojih ne mogu da se odreknem. U svakom gradu smo sreli važne i divne ljude koji su još živi i svakom gradu smo govorili o ljudima – neimarima koji su “zidali” te gradove. Ne grade se gradovi samo od betona, kamena i cigala. Veliki neimari su gradove zidali svojim duhovima. Pravili ih svojim znanjem, svojom vizijom, svojom velikodušnošću i svojim primerom. Ja pripadam tim generacijama koje su gradove zidali muzikom, koji su gradove zidali svojom zanesenošću da umetnošću mogu da učestvuju u menjanju svesti tih gradova, u menjanju ambijenta tih sredina i te države….”
Peca nam je pričao o dobroti kao univerzalnoj vrednosti svih ljudi na svetu…. O istovetnom osmehu dobrodušnog čoveka, građanina svih gradova i bivše Jugoslavije i celog sveta. O uspomenama koje je sa tim ljudima stvarao i koje niko ne može da mu ukrade.
“Dobrota postoji u svetu. Nije dobrota privilegija jednog naroda. Bog je dobrotu ravnomerno rasporedio po svetu i ne smemo je se nikada odreći u ime nekog zla.
Saznajemo da je Arsen Dedić možda i najznačajniji muzički stvaralac na našem podneblju jer je sa “mi”, pesmu premestio na “ja”… On je, kaže Peca, prvi na scenu uveo svoju intimu… sva ostala velika imena su ga samo sledila. Arsen je bio prvi…
Govoreći o mladim umetnicima koje je on pogurao na scenu (iako on ne preuzima zasluge za njihov dalji uspeh, znamo imenom rokenrol bendove i izvođače koje je Peca svojim novinarskim autoritetom predstavio tadašnjim diskografskim gigantima) Popović je poručio da je neizmerno važno prepoznati talentovane ljudi i podržati ih u onom momentu kada su oni u punoj snazi, kada imaju šta i znaju kako da to saopšte svetu.
“Šta će nekome da bude prepoznat u 70 godina? On mora da bude prepoznat u onom trenutku kada ima nešto važno da kaže o svom vremenu , o svojoj generaciji, o svojoj rodnoj grudi.. Kada ima da kaže nešto što nas se tiče. Jer to su autori, to su umetnici, to su filozofi! Jer, znate, umetnost ima požarni izlaz za filozove, za ljude koji nemaju odmah razumevanje u svojoj sredini i onda, oni traže mesto gde će biti prepoznati. I ako sam u takvim procesima učestvovao, ja sam ponosan” .
Mitrovačka publika je čula mnogo toga još… Kako za četiri dana, stići od Beograda do njujorškog Hajd parka na koncert Roling stounsa sa četiri dolara u džepu… Pričao je da on nije muzički kritičar, jer je oduvek pisao samo o onome što mu se dopadalo a tu nema šta da se kritikuje, o tome da piše samo o velikim ljudima koji imaju šta da kažu, čiji je on bio posmatrač, o tome da najbolji stvaraoci, sportisti, naučnici su oni iza kojih ne stoji system već porodica i vera…..
O Pecinom književnom radu, publici je govorio i njegov saradnik i prijatelj dr Mihajlo Pantić, a dobrom svirkom veče je upotpunio mitrovački sastav “Rašimori”.
Petar Peca Popović srpski je novinar, publicista, muzički kritičar i urednik novina. Rođen je 1949. godine u Beogradu. Bio je urednik časopisa Džuboks i Rok 82. Pisao je za Politiku, Politikin zabavnik, Blic, Sportski žurnal i mnoge druge časopise. Radio je za Radio Beograd i Radio 101.
Kao novinar i urednik dao je veliki doprinos na afirmaciji zabavne muzike i rok muzike. Pomogao mnogim muzičarima na početku karijere: Zdravku Čoliću, Bijelom dugmetu, grupi Azra, Ribljoj čorbi, Bajagi i instruktorima, Poslednjoj igri leptira i mnogim drugim.
Po ideji Pece Popovića, 28. avgusta 1977. godine, održan je besplatan koncert Bijelog dugmeta kod beogradske Hajdučke česme. To je jedan od koncerata sa najviše posetilaca u bivšoj Jugoslaviji.
Autor je knjiga “Čuvar buvlje pijace”, “Tragovi u beskraju”, “Proleća u Topčideru”, “Biti rokenrol” (zajedno sa Mihajlom Pantićem, “Rokopisi” i “Cepter buk vorld”.
Organizator događaja je Kulturni centar “Dragica Žarković” iz Kosovske Mitrovice.
