Knjiga poezije Žarka Milenkovića „Svakodnevno ubijanje života“je knjiga duboke tuge.
Radi li čovek išta drugo u svom malom životnom trenutku sem što se muči da izgradi nešto što će kad – tad postati samo sećanje? Vrede li ona čemu? Ako znamo da suštinski ne radimo ništa značajno, sem što celog života sistematski ubijamo život, da li onda sećanja ma kakva ona bila, nisu ništa drugo do uvreda za srce?
Ako već imamo rasanjenu svest o tome koliko smo uvredljivo kratko ovde, a tako mnogo toga se od nas očekuje – da naučimo, saznamo, izgrešimo, iscelimo, prihvatimo i postupimo najispravnije, nije li onda zapanjujuće glupo dopustiti sebi licemerje, plitkost, površnost, privid, zašto ne i radost?
U životu ljudskom, tuga se za tugom valja. Između njih intermeca neke radosti, koliko da se ne ubijemo. To „malo svetlosti“ , to ništa što smo umeli da kažemo o ljubavi, uzima smisao svemu što radimo i sve čini dostojnim zaborava. Lakog, spontanog , neopterećujućeg zaborava. Mada… Zaborav nije kraj.. Uvek postoji verovatnoća prisećanja.
Baš kao i u „Krhotinama leta“, Žarko se jedino u toplim, sunčanim danima usuđuje da pominje tužni besmisao, jer samo ti dani imaju dovoljno životnih sokova i jedino tada sunce nije matora nadmena stipsa, pa imaju i dovoljno toplote i svetlostil da podnesu tu pretužnu elegiju.
Da li je zato Žarko opsednut letom i letnjim fenomenima?
„Žarkov pesnički glas u malo reči pokušava da oblikuje jedno prepoznatljivo, u mnogo čemu melanholično osećanje života. I video sam da ta figura leta, prisutna i kod nekih drugih srpskih pesnika ranijih vremena, kod Žarkla Milenkovića dobija jedan drugi oblik i dobija jedan niz ne u mnogo čemu pomerenih značenja“.
Ovako o Milenkovićevoj poeziji govori Gojko Božović – pisac i glavni urednik i direktor izdavačke kuće „Arhipelag“, u okviru čije edicije „Element“ su i objavljene dve pomenute Žarkove zbirke.
„Rilke je rekao da su pesme najpre iskustva i da je izvan iskustva teško zamisliti poeziju. Slučaj pesnika Žarka Milenkovića nam to potvrđuje u najvećoj mogućoj meri. Mogli smo to videti i u „Krhotinama leta“, gde se takođe prepoznaje ta praznost svakodnevne egzistencije, praznina smisla u svakodnevnom ljudskom životu, ali to čini se još dublje u ovoj knjizi „Svakodnevno ubijanje života“ kao da se ta mera iskustva u poraznoj, osujećenoj, ispražnjenoj svakodnevici ispunila u toj meri da je bilo neophodno napisati ovakve pesme u kojima se sa malo reči, ali zato vrlo precizno, vrlo pragmantno izražava to osećanje života u kome ima toliko mnogo nezadovoljstva i u kome se neprestano čovek suočava sa ograničenjima koje jesu suštinski izraz njegove svakodnevice“.
Tako je govorio Božović, u jesenje oktobarsko veče, na promociji Žarkove knjige u Kosovskoj Mitrovici.
„Ta svakodnevica koja nas opseda i van koje ne možemo da osmislimo vlastiti život, ali ni u kojoj takođe ne možemo da osmislimo dublji izraz našeg postojanja, i to ubijanje koga je mnogo upravo u svakodnevici, i taj život sa kojim čovek često ne zna šta da učini, kako da živi u miru sa sobom, kada već nije moguće živeti uvek u miru sa drugima.“
Od Žarkovih pesama mogao bi da se napravi kratki film.
Zamisliš logor i u njemu one koji logoruju. Stoje i sklopljenih očiju, greju mršava, ožiljcima nagrđena lica na toplom, avgustovskom suncu. Nebo nad logorom podignutom na mestu gde je nekada bio Grad, je nekako Naročito Prazno. Sa razglasa se čuje neki raštimovani limeni orkestar za sahrane koji u rekvijemskom maniru naizmenično svira „Evo duša, evo telo, evo sve crno na belo…“ i „Jingle bells“ smrti (nema veze što je novogodišnja adrenalinska injekcija još u ampuli jer do decembra ima dosta vremena). Malo podalje, stražar gospodar sedi, kida stranice iz Foknerove pozamašne „Svetlosti u avgustu“, pravi loptice i njima gađa osunčana zarobljenička lica.
Iako na prvo čitanje deluje teško i beznadežno, Žarkova poezija ipak daje uputstvo kako se možda možemo iščupati iz „grandiozne bede iščekivanja života“…
„Ništa nismo govorili o ljubavi…“
Dijagnostika obavljena. Žarište locirano. Sad samo treba da volimo.
A ljubav nije ništa više od davanja sebe bez zadrške.
„Evo duša, evo telo….“. Evo smisla tom naizgled nevažnom sećanju. Za razumevanje ove opaske, važno je pročitati knjigu, od korice do korice.
Žarko Milenković je rođen 1988. godine u Prištini. Pisac je, književni kritičar i proučavalac književnosti. Objavio je knjige pesama „Kenotaf“ (2014) i „Krhotine leta“(2018). Prošle godine iz štampe izlazi njegova knjiga eseja „Tmina i praznina, Horror vacui u srpskoj poeziji XX i XXI veka“. I danas živi i radi na Kosovu i Metohiji….
Promocija knjige u Kosovskoj Mitrovici održana je 8. oktobra, kao završni događaj „Pijace knjiga“ koju organizuje mitrovački PKC „Akvarijus“.
