Piše: Živojin Rakočević, list “Politika”
Na ovom mestu se sve pomešalo: izbeglištvo, sećanja i strahovi od zaborava, ali se sačuvala nada da ništa nije izgubljeno dok god se pamte male svetinje ukopane u zemlju.
“Ovde najlepše dišem, ovde je mojih devet kolena”, kaže Nenad Sovtić iz Sredačke župe kod Prizrena. Stigao je sa porodicom i svojim zemljacima u mali hram Uspenja Presvete Bogorodice koji se nalazi visoko na Šar-planini iznad sela Pejčići. On je domaćin slave, na kojoj jedini put u godini, oživi mali plato koji liči na gnezdo i na neki zbeg na koji paze dva kosovska policajca. Do njega gotovo nema puta i svi se nekako bore za dah i vazduh na planini sa koje se pruža čudesan pogled prema Prizrenu. U suštini, ovde je sve bilo naslonjeno na taj grad i na njegove simbole. Sve velike porodice sredačkih sela, koje su nestale zajedno sa Srbima Prizrena u sukobu 1999. godine imaju svoje priče i zasluge. Dan crkvene slave je vreme kada oni jedino mogu da se sastanu i da ožive svoj zavičaj.
“Ova crkva je letnala iz Ljubižde”, kaže gospodin Janković. On zna i opisuje još jedno predanje u kom je hram preleteo iz mesta Paličojki. Predanja u kojima crkve lete preko provalija i skrivaju se kad im je teško najviše govore o seobama njihovih vernika.
Mnogi Srečani su iz pečalbe donosili teško zarađeni novac da zidaju kule za svoje porodične zadruge. Te velike građevine su danas u najvećem broju potpuno zapuštene i izgledaju kao ostavljeni dvorci ili begovske kuće. “Ovo je kula Mandušića”, kaže gospođa Bisa Zrnzević. “Šalimo se da Mandušića ima jedino u Sredskoj i u Gorskom vijencu”.
U osnovi ovog hodočašća u planine gde se skupljaju i stari i mladi i oni koji jedva dospeju do male crkve je zavet u kom se ne zaboravlja svetinja. Tu se život sveo na jedan dan i jedno malo ostrvo, i u tih nekoliko sati obnove se sve važne ili smešne priče, pesme ili ostaci starih predanja i običaja. Organizuje se prodaja predmeta koji se donose na dar crkvi i novac koji se prikupi ostaje za hram. Izgleda da se ne zaboravljaju ni ličnosti ni osobine ljudi i pamti se ko je najbolje bacao kamena s ramena ili skakao iz mesta.
“Po predanju zlato cara Dušana zakopano je u nekoj od crkvica u Sredačkoj župi, pojedinci su smatrali da je to baš u ovoj crkvi i više puta je bila na meti razbojnika”, kaže dr Aleksandra Novakov. Radi u Matici srpskoj, rođena je Prizrenka i autorka monografije o crkvama Prizrena i Sirinićke župe.
Hram uspenja Presvete Bogorodice u Pejčićima se sastoji iz dva dela, velike novije priprate i zvonika koji liči na kulu i stare male crkvice iz 17. veka. Stariji deo je gotovo u zemlji sa prozorima koji liče na puškarnice i kroz koje svetlost gotovo ne prolazi. Nekoliko puta je skrnavljena nakon rata. Na zidovima je živopisac oslikao svetitelje, gotovo kao realne portrete svoga vremena. Na tim malim medaljonima, uz svetlost sveća i kandila prepoznaju se lica onih koji i danas u nju jednom godišnje dolaze. Juče su došle i dve muslimanke Bošnjakinje da donesu dar crkvi za zdravlje i sreću. Nakon iseljavanja Srba 1999. muslimani su većinsko stanovništvo Sredačke župe, a Albanci kupuju imanja i prave lokale i vikendice.
“Sačuvajmo naše parče zemlje, i ako možemo da ga udvostručimo, a ne da ga prodajemo, jer naši preci su za nju krv prolivali. Sačuvajmo ovo parče neba na zemlji”, rekao je okupljenim Srbima nakon sečenja kolača sveštenik prizrenski Jovan Radić. Slavu će sledeće godine sa svojom porodicom pripremiti reditelj Nenad Todorović.
Među prisutnima je najmanje onih koji celu godinu žive u selima Sredačke župe, a akcenti mladih ljudi otkrivaju gde se neko odselio i odakle sada dolazi. Kada inženjer Ivan Sovtić progovori na prizrensko-timočkom dijalektu ovog kraja, srednjoškolka, čiji su roditelji raseljeni u Beogradu, gleda ga u čudu.
Na ovom mestu se sve pomešalo: izbeglištvo, povratnici, akcenti, sećanja i strahovi od zaborava, pa i vere, ali se sačuvala svest o važnosti i posebnosti ljudi ovog kraja. Sačuvala se nada da ništa nije izgubljeno dok god se pamte male svetinje ukopane u zemlju, dok god se čuva sećanje na izgubljeno blago koje nije od ovoga sveta.
