Postoji li radijska umetnost? Ili možda postoji umetnički radijski sadržaj?
Kako god to nazvali, ono postoji, a Ana Brumli je umetnica koja se bavi upravo tim izrazom i u tom svojstvu, ona boravi na Kosovu i Metohiji, gde se trenutno održava najmasovniji nomadski bijenale u Evropi – Manifesta.
Nemačka umetnica, pisac i radijski novinar već dve decenije se bavi kreativnim i nesvakidašnjim radijskim izveštavanjem. Pored toga što se bavi novinarstvom u klasičnom smislu reči kroz konvencionalne žurnalističke forme – intervjui, reportaže o kulturi, razgovori, Ana pronalazi najfantastičnije načine da se zvukom obrati auditorijumu. Zanima se za sve umetničke radijske izraze – od radio drame do auditivnih zapisa iz ljudske okoline. Ima svoju emisiju na berlinskom radiju reboot.fm koji se bavi isključivo umetnošću i kulturom.
„Ovde sam kao učesnik „Manifeste“ da bih uradila seriju radijskih emisija“ kaže Ana u razgovoru za Radio Kosovska Mitrovica i pojašnjava da je Manifesta veliki evropski nomadski festival (bijenale) koji se organizuje po 14. put. Ove godine je u Prištini, odnosno na Kosovu .
„Festival se organizuje na svake dve godine, to je princip i ako je ovo 14. po redu, to znači da on postoji već 28 godina“ dodaje Ana i dalje pojašnjava da karakter nomadskog, ima otud što se svaki put organizuje u nekoj drugoj evropskoj zemlji. Tako je 2013. održan u Marseju, ove u Prištini, a naredni će biti održan u Barseloni. Traje fantastičnih sto dana i okuplja umetnika svih žanrova i formi – od pisaca, preko slikara, vajara, muzičara do umetnika performansa.
Ana se bavi i pisanjem i slikanjem i od svih njenih umetničkih veština, na Kosovo je ipak došla kao umetnik novinarstva. Prvu radio emisiju je uradila pre dvadesetak godina, kada je završila srednju školu. U međuvremenu je diplomirala političke nauke i umetnost.
„Uvek sam razmišljala kako bi ta dva polja mog izučavanja mogla da povežem. Na radio sam, kao i većina nas pretpostavljam, došla iz radoznalosti, kao na neku radionicu da bih saznala kako radio funkcioniše, kako nastaje radijski program… I onda sam se tu zaglavila, jer mi se stvarno jako dopalo. Sviđa mi se dinamika, igra glasom, uvek sam znatiželjna da čujem šta će moj gost sledeće reći… Volim tu radijsku životnost“ kaže naša sagovornica i dodaje da je upravo radio bio mesto na kome su se njena interesovanja za društvo i umetnost povezala i našla konkretnu, korisnu primenu.
Obzirom da je pisac, očekivalo se da će pre zakucati na vrata redakcije nekog štampanog medija. Piše ona povremeno i za neke umetničke novine, ali kaže taj proces nastanka i odašiljanja informacije do publike, u radijskom i štampanom mediju, potpuno su različiti.
„Dug je taj proces u produkciji pisane informacije. Radio je mnogo brži, razrađeniji je proces. Da, radio zahteva tehničku opremljenost i mnogo toga, ali pisanje traži puno vremena. Pa onda vam urednik vrati tekst, zahteva da nešto menjate, pišete ponovo, proverite ima li slovnih grešaka…Na koncu, neophodan je novac da biste sve to ištampali i tako dalje, i tako dalje..Radio je sa druge strane direktniji. Nemam mnogo iskustva sa televizijom, ali…. sva ta ceremonija sa šminkom…. Televizija zahteva da izgledate na određeni način, da kontrolišete facijalne ekspresije… Radio to ne traži od vas. Možete da radite šta hoćete i da ostanete nevidljivi. Pričate ljudima i sve vreme ste skoncentrisani na svoj glas, na ono što ćete reći i ni na šta drugo“.
Ova zaljubljenica u radio smatra da je za dobru radijsku emisiju jako važna udobnost i gostoljubivost, tj. način na koji pokazujete i gostima u studiju i auditorijumu da su dobrodošli u vaše društvo.
„Ja radim emisiju koja podrazumeva sat vremena razgovora sa umetnicima, piscima, slikarima…. pričamo o svemu… Čest gost su i naučnici, a oni su naročito stidljivi i tihi pred mikrofonom. Moje je da učinim sve da se oni osećaju opušteno, da im je udobno, da budem gostoljubiva“ kaže Ana.
Na pitanje kako komentariše izjave o tome da je radio zastareo, da niko više nema vremena da ga sluša i da će ubrzo nestati, Ana odgovara da je to klasičan zapadnjački princip, ali da se ne sme zaboraviti da u svetu i sada postoje regioni u kojima živi veliki broj nepismenih ljudi, da postoje stare osobe koje ne vide da čitaju i da će u tom smislu, uvek postojati populacija kojoj će radio biti potreban. Ipak, ona jednu stvar izdvaja kao presudnu i smatra je najvećim čuvarom radija.
„Ljudi će zauvek voleti da slušaju glas. Ljudski glas je fascinantan, životan, podesan za artikulaciju. Slušati priču – to je osnovno. Radijska tehnika i tehnologija su takve da su mikrofoni dovoljno osetljivi da uhvate glas. Druga stvar je životnost radijskog govora, osećaj života koji slušaoci imaju, jer vas slušaju u istom trenutku u kome vi govorite” naglašava Ana koja je, dodajmo i to, univerzitetski profesor umetnosti u Nemačkoj.
Radio je jedini medij koji ima karakter. Čak je i u literaturi zabeleženo kakva mu je uloga namenjena.
„Kada je radio tek krenuo da se predstavlja i da zadobija pažnju javnosti, u jednoj od prvih knjiga objavljenih na tu temu dvadesetih godina prošlog veka, može se pročitati da je radio osmišljen tako da bude prijatelj. Prevashodno prijatelj ženi u kući, domaćici. I zaista, radio može da vam bude izuzetno društvo, dok šetate psa, obavljate poslove po kući, kancelariji, dok džogirate. Mada bi bila dobra ideja da praktikujemo nešto kao radijski sat. Da sedimo, slušamo i da to bude to. Možemo to raditi i zajedno. Više ljudi. Ako možemo da slušamo zajedno koncerte, gledamo zajedno filmove, mogli bismo i da slušamo radio zajedno“ iznosi naša sagovornica zanimljive ideje.
Govoreći o radio – umetnosti, podseća da je radio drama najlepši i najzanimljiviji glasovni umetnički koncept.
Za radio dramu smo čuli i znamo je odlično. Ali da li ste znali da postoji i nešto što se naziva radio – esej?
„Moj rad bi bio na pola puta između radio – drame i radijskog razgovaranja. Takođe radim i na radijskim esejima. Ja pišem eseje i onda ih uz pomoć svog i glasova glumaca iznesem publici. Sve može biti umetnost – radijska drama, kompozicije, može biti i multikonceptualni sadržaj. Proteže se to na mnoga polja. Za mene lično, ta glasovna ekspresija i artikulacija su izvanredno važni za radio umetnost”.
Ana je ove godine po prvi put posetila Kosovo i Metohiju. U aprilu je bila ovde svega nedelju dana, a ovog puta zadržala se duže. Priznaje da pre nego što je dobila poziv da dođe, nije imala predstavu o čemu se radi. I sad kaže, premalo je vremena da bi se podrobnije upoznala sa prilikama, ali jeste putovala Kosovom. Snimala najrazličitije ljude na najrazličitijim mestima. Sada zna mnogo više.
„Kosovo je prostor sa šarolikim diverzitetom životnih stilova, religija, priča. Ovo je podneblje gde manjinske zajednice jučerašnjeg dana, nisu i manjinske zajednice sutrašnjice. U Nemačkoj se recimo mnogo vodi računa o interesima i potrebama manjinskih zajednica. Važno je biti svestan da se neke istorijske, političke odluke začas mogu promeniti i biti svestan da se mora dobro brinuti o svim manjinskim zajednicama“ kaže Ana.
Radio je umetnost, reč – medijum, glas – instrument, poručuje Ana svakim svojim radom, svakim glasom.
