Posle akcije Oluja u kojoj su proterani Srbi iz Krajine Goran Gnjidić je utočište našao u Leposaviću. Za 27 godina života u izbeglištvu uspeo je da za sebe i porodicu obezbedi osnovne uslove za život. Sećanja na te dane su gorka.
Avgust 1995. godine, posebno dan kada su bili prinuđeni da napuste položaje odbrane Knina i u kolonama krenu u neizvesnost, u sećanjima Gorana Gnjidića ostavio je ružne i tužne uspomene.
“Počelo je u 5 časova ujutru, kada sam bio na odbranbenim položajima na Dinari, poviše Knina,počela je njihova kanonada topništva, da bi već za nekoliko sati prešli na rezervne položaje. Naredili su nam povlačenje, vratili smo se svojim kućama. Kada smo došli u sela, haos je već počeo, formirale su se kolone, ljudi su svoje stvari pakovali u traktore, kamione, auta, ko je šta imao. Kolona je prvo krenula ka Srbu, to je naselje na kraju Hrvatske prema Bosni i Hercegovini. Međutim, kada smo došli u Srb sledeće odredište je bila Banja Luka pa Srbija. Osam dana smo putovali u koloni u kojoj smo spavali, živeli… Narod je bio uspaničen… ali došli smo u Srbiju”, priseća se tog događaje Goran.
On dodaje da, ta sećanja ne mogu da se zaborave, pogotovu na današnji dan kada je došlo do te selidbe širom sveta.
Povratnika ima malo, i to su uglavnom stari i nemoćni, koji su došli tu da bi poslednje dane života proveli u rodnom mestu, gde bi bili i sahranjeni.
U selu Đevrske kod Knina živi Goranova majka, obilazi je dva puta godišnje i snjom bude po nekoliko dana. Kaže da se u Leposaviću snašao i obezbedio osnovne uslove za život ali ipak. planira da se vrati u svoje rodno mesto.
