U pohode Kosovu i Metohiji na Vidovdan ove 2022. godine, među više stotina poklonika sa raznih strana Srbije i sveta, bio je i sveštenik Predrag Popović iz Velike Plane, gde tamošnju parohiju vodi od 2018. godine.
Sveštenik Predrag Popović služi pri crkvi Svetih apostola Vartolomeja i Varnave, a starešina je i crkve Vaskrsenja Svetog Lazara Četvorodnevnog, pri kapeli na gradskom groblju. Rođen je u Slavonskom Brodu 1983. godine, odakle se usled ratnih dešavanja sa porodicom preselio u Vrnjačku Banju. Tu završava osnovnu školu, srednju u Kraljevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu. Pored truda i rada pri parohiji, i pored obaveza oko porodice, otac Predrag misionari na jedan moderan način, preko društvenih mreža i ima na hiljade ljudi koji ga prate, slušaju njegova predavanja i duhovne savete. Njegova predavanja na društvenim mrežama su, kako kaže otac Predrag, u stvari pozivnica ljudima da dođu u crkvu na liturgiju i da učestvuju u životu Crkve na pravi i potpuni način.
Šta znači za Vas i sve Srbe rasejane u svetu znači Vidovdan na Kosovu i Metohiji?
Mi već duže vremena pričamo šta to znači i sad je glupo da ponavljamo ‘to znači ovo ili ono’, to Srbi ne mogu da osete dok ne dođu ovde. Ja mislim da je sve ispričano. Prošle godine smo pričali o tome i malo smo aktivnije pričali o Kosovu i dolasku na Metohiju itd. Mislim da je to urodilo plodom. Ove godine je bilo više nego inače. Prošle godine je bio vikend a sad i radni dan i velika pohvala za nas koji se bavimo malo tim medijima tj. misionarenjem da pozivamo narod na zajednicu, na Liturgiju, jer mi možemo reći ‘Kosovo je to, Metohija je to’, ali dok čovek ne dođe ovde, ne kroči ovde na ovu zemlju, u ovaj narod, on to neće razumeti. Jer, šta je svetinja ovde?
Svakako, ova Gračanica koju sada gledamo i Bogorodica Ljeviška, sve su to svetinje, ali Svetinja je čovek koji ovde živi, svetinja su ljudi koji ovde žive, borave. Mi tu treba da dođemo, među njih, da pokažemo da nisu sami u stradanju tome, da smo uz njih makar taj jedan dan u godini. Ali, nažalost, mi severnije od Kosova i Metohije smo postali veoma plašljivi. Mi se bojimo i svoje senke. Bojimo se da dođemo ovde, bar taj jedan dan u godini. A kako je tim ljudima koji su ovde non-stop? Skoro sam i čuo Patrijarh je izbacio na društvenim mrežama kako je veoma tužan i razočaran što u našim školama se radi jedna propaganda protiv veronauke i kako da se ja osećam kao pastir i šta ja da pričam ovde na Kosovu i Metohiji, kad mi Srbi tamo pozivamo decu da ne idu na veronauku? Roditelje da ne daju svoju decu na veronauku. Na šta da ih daju? Šta će da budu kad porastu? Robovi i sluge tuđe. Treba da budu slobodni ljudi, slobodnoumni, da budu čelovjek – čovek, čelom u večnosti, da razmišljaju i posle smrti, a to ne mogu bez liturgije, bez Boga. Kako će on da slavi slavu, kad ne zna ništa? Treba to da zna. Da razume od malena se neguje voćka, a ne kad već postane velika i debelo stablo i kad je krivo šta da mu više radiš. Ja mislim da naš preporod kao naroda mora da potekne od Beograda.
Kosovo i Metohija jeste srce Srbije, ali Beogad je glava, a preumljenje kreće iz glave. Srce radi svoj posao poslednjim atomima svoje snage, ono pumpa krv duhovnu u celo telo, ali nekako to ne dopire do nas. Mi smo trenutno u teškoj duhovnoj trombozi, nikako da prokrvimo ovu našu zemlju, ove gradove, ova sela. Da nas bude ovde sveštenstva i naroda da ne možeš iglu baciti. I ja sam siguran da kada se takva stvar desi, a to ne može da uradi nijedan čovek, to možemo da uradimo svi mi samo u ime Božje – da će onda biti bolje i da onda neće biti bitno da li živimo ovde ili onde, onda ćemo biti svi zajedno na liturgiji. A ovaj dan ako mene pitate, ja bih rekao da ne treba da se služi liturgija bilo gde osim ovde. Nema izgovora. I ja imam parohiju, imam obaveze, meni je berba na plantaži i borovnica, imam obaveze i oko pčela i svuda. Sve sam to ostavio i došao ovde. Ako nećeš tako, onda će ti Bog uzeti, onda će ti Bog napraviti vremena, pa ti biraj.
To je to, knez Lazar je pozvao narod da dođe, taj poziv i dalje važi, Boj na Kosovu nije završen, dok god mi ne kadimo, ne živimo liturgijski, ne živimo jedni sa drugima. Zato sam ja podsetio na poziv kneza Lazara i zato smo ovde i moramo da nastavimo da se borimo samo sa sobom i individualo kod kuće i u zajednici, za moral za čestitost, za ljubav, za veru, nadu, naše najveće vrline i svi zajedno ovde na Kosovu i Metohiji.
Da se vidimo i sledeće godine na Vidovdan?
To je najmanje što možemo da uradimo – da jedan dan dođemo u godini ovde, a treba malo češće da se viđamo. Ovaj narod ovde je divan. Srbi, vi koji slušate i gledate, nemojte da se bojite, dođite sa svojom porodicom niko vas neće dirati, na ličnu kartu se prelazi, dođite, baš ga briga da i idu tamo Albanci, da l’ idu ovi ili oni. Vi ste došli zbog našeg naroda ovde. Dođite u Veliku Hoču, u bilo koje selo, grad zateći ćete naše ljude koji će vas raširenih ruku dočekati, ugostiti. Čućete i besede i propovedi i istoriju i sve ostalo i naučićete vašu decu šta znati biti čovek i ja se nadam da ćemo jednoga dana, i to vrlo brzo, prerasti to pitanje šta je Kosovo i Metohija. Mislim da će naša deca to znati i da će uopšte biti glupo postaviti to pitanje ‘šta je Kosovo i Metohija’.
