Prošli 8. mart dočekali smo u pandemiji. Ovaj 8. mart 2022. godine pamtićemo po ratnim sukobima u Istočnoj Evropi i poskupljenjima. Kad god nam se učini da smo neku krizu savladali kao čovečanstvo, nastupi neka nova, još dublja, još neizvesnija. Kako se sa svim izazovima današnjice nose žene, šta vide kao glavni problem, kako je pandemija promenila njihove živote? O njihovim strahovanjima, mukama ali i željama, povodom Međunarodnog dana žena, razgovarali smo sa jednom političarkom, jednom umetnicom i jednom novinarkom. Profesije su im različite, ali spaja ih to što sve tri žive u Kosovskoj Mitrovici i naravno, sve tri su nosioci istovetnog teškog ženskog nasleđa.
Glavni problemi – nasilje, malo žena na „pozicijama moći“, unutrašnji konflikt domaćice i profesionalke
Danijela Vujičić je po profesiji komunikolog i trenutno je u mandatu narodne poslanice u Skupštini Srbije, gde je i član Odbora za Kosovo i Metohiju. Na onlajn konkursu NVO “Centra za mir i toleranciju”, 2020. godine je proglašena za najuspešniju ženu u javnom životu iz srpske zajednice na Kosovu. Sedam godina bila je član Koordinacionog mehanizma za borbu protiv nasilja u porodici opštine Severna Mitrovica. Ona smatra da pored dobro poznatih opštih mesta (koja se tiču rodno – zasnovanog nasilja, mobinga itd.) postoje problemi sa kojima se svaka žena suočava na dnevnom nivou, a koji se tiču unutrašnjih borbi i konflikata koje ona ima u pokušaju da se održi i na platformi društveno angažovanog profesionalca, ali i u svojoj tradicionalnoj, porodičnoj ulozi.
“Kao zena koja se 20 godina bavi politikom, i sama sam suočena sa sekstičkim i mizoginim napadima, pre svega kroz zloupotrebu slobode govora i izražavanja na društvenim mrežama, te u tom smislu smatram sarkazmom čestitke povodom praznika žena, jer te želje ne doživljam u realnom društvu kao iskren odnos prema ženama tokom čitave godine” kaže Vujičić, koja je ujedno jedina političarka iz srpske zajednice na KiM koja poseduje licencu švajcrske Agencije za žene lidere.
Ipak, iako je delu društva možda problematično da prihvati ulogu žene u javnom životu i njeno postojanje na društveno odgovornim pozicijama, Vujičić ističe da je veoma pozitivno to što su zakoni koji se usvajaju u Skupštini u kojoj je poslanica, dobri.
“Godinama se zalažem za bolji položaj žena i istinski sam borac za bolja prava i slobode. Trudila sam se da se njihov glas čuje bez zadrške i odstupanja, ali sam isto tako zadovoljna da živim u zemlji jednakih prava i sloboda za sve bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost” istakla je Vujičić i podsetila na set zakona usvojenih u Skupštini Srbije, a kojim se kako je navela “položaj žena i majki unapredjuje u ekonomskom smislu, gde su porodilje dobile značajan podsticaj za rađanje kao i podršku države u kupovini nekretnina počev od 1. janura 2022 godine”.
Govoreći o poteškoćama sa kojima se današnja žena suočava na putu svog ličnog napretka, Vujičić najpre podseća na koren problema – nepravdu i tretman podređenog koji su za nju bili predviđeni kroz gotovo sve pređašnje društvene sisteme.
„Decenijama unazad, uloga žene jeste bila da bude domaćica i majka. Retko kad se udavala iz ljubavi, sklapala je brak jer su njeni roditelji tako odlučili. Uglavnom, nakon udaje žena je živela sa mužem i celom njegovom porodicom u istoj kući. Rađala je decu, kuvala, prala, čistila i sve to bez prigovora. Žena koja se odlučila za obrazovanje i koja se nije udala do 25 godine starosti, smatrana je “starom curom”, bila je društveni izgnanik“ podseća Vujućić i ističe da su se prilike do danas značajno promenile.
„Vremena su se drastično promenila, s modernizacijom sveta modernizovala se i žena. Na našim televizijama se više ne prikazuju žene sa keceljom oko struka, svezanom kosom i crvenim ružem kako ribaju pod dok im se muževi odmaraju. Danas se žene uglavnom udaju za koga žele. Žene se nalaze na raznim funkcijama, one su političari, novinari, doktori, profesori. One i dalje kuvaju, čiste i rađaju decu, ali po želji. Međutim, istina je da su se i kućni poslovi nekad obavljali mnogo drugačije, te da su žene veš prale “na ruke”, da su pod glancale na kolenima. Istina je da danas postoje veš-mašine, mašine za pranje suđa, razna sredstva za čišćenje. Ali, teško je proceniti da li je savremenoj ženi teže ili lakše, jer sa promenom vremena, promenile su se i okolnosti“ kaže naša sagovornica.
Novinarka i urednica Kontakt Plus radija iz Kosovske Mitrovice Daniela Tomašević je mišljenja da uprkos napretku, ženi uporno izmiču „pozicije moći“.
“Može se reći da je poslednjih godina položaj žena u društvu poboljšan. Međutim, žene i dalje nemaju podjednaka prava u mnogim segmentima u odnosu na muškarce. Jedna od promena koja je evidentna je ta što je sve više žena koje se obrazuju. Ipak, kada su u pitanju pozicije moći, tu i dalje preovladavaju muškarci, naročito kada je reč o odlučivanju, ali i finansijskom aspektu. Jedan od ključnih problema je taj što se pribegava isključivo tome da se ispune kvote prilikom zapošljavanja, a ne da se ženama omogući da same odlučuju i da se bore za one interesne grupe koje predstavljaju, već se od njih očekuje da deluju u skladu sa interesima partijskih vođa.” smatra Tomašević.
Akademska slikarka i rukovodilac Privatnog kulturnog centra „Akvarijus“ iz Kosovske Mitrovice Miljana Dunđerin kaže da sve dok postoji nasilje u porodici koje žene ćutke trpe, ne možemo uopšte govoriti o bilo kakvom napretku u društvu niti o bilo kakvim manjim problemima.
“Žao mi je što i danas poznajem i srećem žene koje trpe nasilje u porodici. Dok se takve pojave ne iskorene, licemerno je govoriti o bilo kakvom napretku kada je reč o položaju žene u društvu. Nasilje je najveći problem u svim segmentima društva, pa tako i kada je u pitanju rodna ravnopravnost” kaže Dunđerin.
Pandemija – posebno teška ženama na neplaćenim poslovima
Na pitanje koliko je za ženu bio izazovan period pandemije, Vujičić ističe da je najteže bilo upravo ženama koje nisu u radnom odnosu, već se bave takozvanim neplaćenim poslovima. Neke su konstantno u toj poziciji, a neke su se silom prilika, usled opšteg gašenja redovnih društvenih aktivnosti, našle u situaciji da ne budu plaćene tokom perioda „zatvorenosti“.
“Ti poslovi se retko zvanično priznaju kao rad. Ključno je što je to oduvek bilo nedovoljno cenjeno i uvek se prema tome ophodilo kao prema nečemu oko čega ne morate da brinete zato što ne traži nikakvu naknadu. Pandemija je ukazala na činjenicu da je neplaćeni rad bio socijalna sigurnosna mreža u čitavom svetu i omogućavao nekima da izađu u svet, budu produktivni i donesu kući prihode, istovremeno osujećujući prilike za razvoj i zaposlenje onih žena koje su najviše nosile teret odgoja dece” ističe Vujičić.
Žene koje obavljaju većinu neplaćenih poslova, prema njenom mišljenju, u svakom slučaju i u svakoj situaciji su u finansijskoj neizvesnosti.
“Kriza izazvana COVIDOM 19 je mnoge žene vratila 50 godina unazad, a sa druge strane u doba naprednih tehnologija , stalnog jurenja za materijalnim i nedostatkom vremena za porodicu, izazavala je više nasilja u porodici nego što ga je bilo pre pandemije” primećuje naša sagovornica.
Tomašević je sličnog mišljenja.
“Za vreme pandemije žene su se suočile sa znatno većim teretom, kao što je neplaćeni kućni rad, veća briga o deci i njihovom školovanju usled onlajn nastave, starijim ukućanima… Protivepidemijske mere, kao što je tzv. lockdown, umnogome su uticale i na povećanje slučajeva nasilja u porodici, gde su većinom žrtve bile žene, što potvrđuje i statistika. Dodatno bih izdvojila i borbu žena na prvim linijama fronta. Ovim ne želim da umanjim podjednako zalaganje i muškaraca, ali moramo imati u vidu činjenicu da kada je u pitanju zdravstvo, potom pružanje primarne nege bolesnicima, ali i sektor trgovine, većinu radne snage čine upravo žene, te su u tom smislu one u ovim oblastima bile izloženije direktnom riziku od zaraze korona virusom” kaže Tomašević.
Sa treće strane, Miljana Dunđerin smatra da je i tokom pandemije, nasilje bilo ključni problem.
“Neki podaci govore o tome da je nasilje u porodici bilo izraženije. Nažalost. Period pandemije je za svakog bio težak period, nezavisno od toga kog ste roda. U razdobljima pandemije javljaju se iskustva sa kojima se ranije nismo sretali, što dovodi do stresnog stanja koje povećava stepen frustracije, patologije, agresije…” smatra Dunđerin.
Šta žene žele?
Pitanje je naizgled jednostavno. Odgovori naizgled još jednostavniji…
“Žene žele da nema zlostavljanja, da nema mobinga, da nema neravnopravnosti, da nema ničega protiv čega bi se borile” kaže Vujičić.
Na pitanje kako da do željenog cilja stignu, kaže da je u tom smislu izvanredno važna podrška koju ćemo jedna drugoj dati.
“Da se podržavamo, bez predrasuda i stereotipa, na svakom putu, a posebno na putu obrazovanja, školovanja i usavršavanja svake vrste”.
Tomašević je kratka i jasna:
“Žene žele ravnopravnost u svim sferama društvenog i političkog života, a to se može postići zajedničkim i kontinuiranim naporima svih društvenih činilaca”.
Dunđerin još kraća i još jasnija:
“Sto žena – trista ćudi! Mislim da žene postižu ono što žele kada prate svoju ćud”.
Iako malo umorne od suočavanja sa krizama, sa preprekama, sa obavezama, možda malo rastrzane između žene -udarnika i nežnog, suptilnog bića, što svaka suštinski jeste, žene i ovog 8. marta poručuju da mogu, da umeju, da hoće i da su ljubav i svi njeni derivati, glavni pokretači njenog moćnog složenog mehanizma. A ljubav ne može da poskupi, bez obzira na krizu u Istočnoj Evropi, koja ih takođe brine iz milion razloga…
Ovaj medijski sadržaj realizovan je u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija (UNFPA).
Izvor: Radio Mitrovica sever
Foto: Naslovna hippopx.com, fotografije u tekstu – privatne arhive
