Apsolutno smo protiv podele Kosova i Metohije, jer bi se većina Srba našla ispod te linije i tu ne bi više bilo Srba. Podela i priznanje Kosova uzajamno su uslovljeni. Ne vidim skoro rešenje, sistematski se zatiru tragovi srpskog postojanja, ali razgovori između Beograda i Prištine o svemu važnom za normalan život ljudi treba da se nastave, kaže u intervjuu za Sputnjik iguman Visokih Dečana Sava Janjić.
“Jednoglasni stav Svetog arhijerejskog Sabora na poslednja tri zasedanja je — SPC se protivi podeli i priznanju Kosova i zato postoje konkretni razlozi. Oni nisu samo politički, to su pre svega stavovi zasnovani na pastirskoj brizi prema našem narodu. Svaka vrsta podele de jure teritorije Srbije po Rezoluciji 1244, značila bi automatski priznanje ostalog dela za (takozvanu) nezavisnu državu Kosovo. Ili, u krajnjem slučaju, povezivanje Kosova i Albanije, kao dela (takozvane) „velike Albanije“. Dakle — podela i priznanje su uzajamno uslovljeni”, kaže otac Sava i dodaje da većina našeg stanovništva od 130.000 živi južno od reke Ibra, tu su i sva četiri Unesko spomenika, teško je verovati da bi posle takvoga sporazuma iko od Srba mogao da opstane. “To nije samo principijelno pitanje jedne države koja treba da ima svoje dostojanstvo, već, pre svega, pitanje koje se odnosi na život ljudi. Suočavamo se sa novim procesom svojatanja svetinja, služenju rimokatoličkih misa na temeljima srpskih crkava, deca u školi uče da su to albanski manastiri, stičem utisak da se formira društvo koje je isključivo skrojeno samo za kosovske Albance i koje treba da postane potpuno etnički čista teritorija, gde će svi tragovi srpskog istorijskog, kulturnog i duhovnog postojanja biti potpuno zatrti”.
Ocenjuje da su se velike sile uvek sukobljavale nad ovim prostorom, i da smo dan danas zapravo svedoci prožimanja tih interesa, i to u velikoj meri utiče na način rešavanja kosovskog pitanja.
“SAD imaju principijelan stav da moraju da se zaštite prava Srba, posebno da moraju biti zaštićene naše svetinje i naša verska prava. I Stejt department je više puta izneo podršku određenim naporima naše Crkve, konkretno na primeru odluke ustavnog suda (privremenih institucija) Kosova oko manastira Visoki Dečani, ali insistiranje na priznanju (samoproglašene nezavisnosti) Kosova, koje bi rešilo problem, jednostavno nije realno. Ono ne da ne bi rešilo problem, nego bi se učvrstila situacija koja je zasnovana na diskriminaciji jedne etničke zajednice koja je autohtona, do potpunog otvaranja puta za stvaranje etnički čiste albanske teritorije. Ovde se ne poštuju ni zakoni, čak ni odluka ustavnog suda (privremenih institucija) Kosova. To će biti jedna od prvih prilika za budućeg premijera (privremenih institucija) Kosova, pošto je prethodni uporno insistirao na tome da neće da izvrši odluku svog sopstvenog suda. Da vidimo kakav će biti njegov odnos prema zakonu, jer se gospodin Kurti poziva na vladavinu prava i zakona”.
Jedan od ključnih temelja stava Rusije jeste Rezolucija 1244 SB UN, kaže iguman Visokih Dečana Sava Janjić.
“Nažalost, neki političari u Srbiji smatraju da Rezolucija 1244 nema nikakvog značaja, međutim, to je obmanjivanje javnosti i deo šire političke igre, da se na mala vrata uvede neko rešenje koje bi išlo u tom pravcu. Stav Rusije je vrlo principijelan i jasan. Oni žele, pre svega, normalne odnose među ljudima ovde — ne žele nasilje, već zaštitu. Više puta je i Ruska Crkva iznela zabrinutost zbog zaštite pravoslavnih objekata. Nadam se da će Rusija da ostane pri tome, i da se nastavlja misija UN, koja, nažalost, u nekim aspektima nije odgovorila svojim zadacima. Dopustila je mnoge stvari nakon rata, na izvestan način saučestvujući u jednoj tragediji posleratne misije na Kosovu, koja je dovela praktično do nestanka jednog naroda pred očima vascele međunarodne zajednice”.
Smatra da treba ostaviti da se vidi kakvo će biti ponašanje nove vlade (privremenih kosovskih institucija).
“Što se tiče taksi na našu robu, to je nešto što se dosta loše odrazilo na naš narod. Ipak, možemo primetiti da snabdevenost nije kritično ugrožena, barem na severu Kosova. Ovde južnije praktično i nema srpske robe, vrlo malo, ali mislim da se to ipak odražava na naše stanovništvo i da je u 21. veku, bez obzira na kompleksnost odnosa Beograda i Prištine, apsolutno neprihvatljivo da se uvode takve selektivne sankcije koje su protivne duhu CEFTA-e, koja makar omogućava cirkulisanje robe i usluga, svega što je potrebno za normalan život”, kaže otac Sava.
Navodi da je neposredno posle rata bilo jako veliko interesovanje da se ljudi vrate i tada su propuštene mnoge prilike, a da se Eparhija jako mnogo zalagala i igrala ključnu ulogu u tome.
“Sistematski se sprečava povratak, ljudi su bili spremni da se vrate u Mušutište u Suvoj Reci, i onda je Srbin koji je predvodio tu inicijativu uhapšen. Albanac koji je uzurpirao njegovu imovinu odjednom se dosetio da je on ratni zločinac. Naravno, to se pokazalo netačnim, ali taj čovek je bio nekoliko meseci u zatvoru i njemu više nije do povratka. Time je poslata poruka svim drugim ljudima koji hoće da se vrate”.
Kaže da ima ljudi koje je upoznao i pre rata, koji su razumni, nisu mrzitelji srpskog naroda, ali postoji prećutna saglasnost ili strah da se bilo ko javno zauzme za stradanje Srba. “Nemate ni jednu humanitarnu organizaciju iz civilnog društva koja bi se bavila pitanjem diskriminacije Srba i našeg jezika, koji je po ustavu (privremenih institucija) Kosova jednak sa albanskim, imamo tu potpuno ćutanje. Ovaj manastir je četiri puta napadan oružano, Visoki Dečani su najčešće napadan hrišćanski objekat na teritoriji Evrope od Drugog svetskog rata. Samo jedan slučaj je rešen, Albanac je osuđen na dve i po godine, a nakon dva meseca je pušten. Osuđen je zbog uznemiravanja javnog reda i mira, iako je reč o otvorenom terorističkom napadu. Teško mi je, jer nisam video spremnost da se to osudi, formira se raspoloženje da su Srbi pod izvesnom kolektivnom krvnom osvetom, da je srpsko vreme prošlo. Srbi kao da treba da nestanu, a mi ovde vekovima živimo. Mi ne negiramo Albancima pravo da i oni žive ovde dugo, svako ima svoju istoriju, običaje, kulturu, ali moraju poštovati i naše”.
Na pitanje da li je jedan od scenarija i osnivanje takozvane “kosovske pravoslavne crkve”, koja bi mogla da služi u našim hramovima jednog dana, odgovara da može da se proglasi šta god, ali to neće biti legalno i nije realno. “Neće imati nikakvog značaja u pravoslavnom svetu. Ne vidim ko bi bio član takve organizacije, pošto su pravoslavni hrišćani na prostoru KiM etnički Srbi. To bi bila avantura koja bi se onima koji bi u nju ušli razbila o glavu. Po ustavu (privremenih institucija) Kosova, kakav god da je, zahvaljujući međunarodnom pritisku priznato je ime Srpske pravoslavne crkve. To je još na snazi, videćemo da li će tako i ostati. Bilo bi veoma važno da se urade dodatne mere, kako bi se takva avantura pravno onemogućila”.
Osvrnuvši se na razgovor sa predsednikom Aleksandrom Vučćem, otac Sava ističe da je važno da se nikada ne zaboravi da narod sa KiM gleda u Srbiju. “Predsednik zna o čemu smo pričali, zna i moj episkop i patrijarh, ne bih ulazio u detalje. Preneo sam mu zabrinutost našeg naroda, nadam se da će predsednik to imati u vidu i bilo bi dobro da ima, jer naš narod ostaje duboko zabrinut. Takođe je jako važno da se nikada ne zaboravi da naš narod ovde gleda u Srbiju sa velikom nadom da bi ostao i opstao”.
Najvažnija molitva „Oče naš“, ističe, je u množini, jer se svi molimo, kao Crkva, kao zajednica, delovi jednoga tela, ne možemo bez naše braće u centralnoj Srbiji, na Balkanu, u dijaspori. “Uostalom, Kosovo i Metohija je suštinski, civilizacioni, kulturni element, koji čini srpski narod onim što jeste. Kosovo i Metohija su duhovni pojam, suština našeg duhovnog identiteta, koji prevazilazi nacionalno. Pravoslavni Srbin, srpstvo, Svetosavlje — nisu etnički pojmovi. Moja pokojna baka je govorila „i Rusi su Srbi“, zato što je pod Srbima smatrala pravoslavne. Crkva ne sme da razdvaja, već da povezuje, ali ne da povezuje na osnovama prolaznih ideologija i interesa ili neke geopolitike, nego na večnim osnovama istine u Hristu, koja nas je vekovima održala”.
Dodaje da su svetinje i manastiri nešto što treba da nas povezuje, a ne da nas razdvaja, da ne budu kamen spoticanja.
“Voleo bih da kosovski Albanci osete poštovanje prema njima, jer to nikada ranije dovođeno u pitanje, već su i štitili Dečane. Kada su nam bili braća i sestre iz Albanije, pevali smo i na slovenskom i na albanskom i na italijanskom. Dolaze ljudi iz svih krajeva sveta, koji se nikada ne bi sreli, imamo i pomoć Ruske pravoslavne crkve, posebno Sretenjskog manastira, preko našeg oca Ignjatija. On je ambasador našeg naroda u Rusiji, toliko je velika njegova ljubav prema srpskom narodu. I vladika Tihon i vladika Ilarion, koji je na čelu Odbora za spoljne poslove Moskovske patrijaršije, divno je bilo pričati sa čovekom koji je izvanredan intelektualac, ali i kompozitor”, kaže iguman Visokih Dečana Sava Janjić.
Izvor: TV Most / Sputnjik
