Beograd, odnosno tadašnja vlast predvođena Demokratskom strankom, najveći udar na srpske interese na Kosovu izvršio je 2008. Prihvaćeno je da tamo od administracije UN (Unmik) dominantnu ulogu preuzme misija EU (Euleks). Tako je marginalizovana uloga Rusije. Uz to se Srbija, na način koji kao da je osmišljen da pomogne legalizaciji secesije Kosova, obratila Međunarodnom sudu pravde. Dobila je nakaradan odgovor: “Donošenjem deklaracije o nezavisnosti Kosova nije prekršeno međunarodno pravo”.
Tu se nalazi koren produbljivanja naše loše pozicije na Kosovu. Ne primarno u Briselskom sporazumu, kao što se ovih dana čuje. Njegova suština je u tome da se, polazeći od realnih okvira, faktičko stanje na Kosovu upakuje u skladu sa Rezolucijom 1244. I to tako da mi imamo prostor da smatramo da je u pitanju deo Srbije dok bi Albanci mogli da zadrže svoju neistinu. U pitanju je solomonsko rešenje u kome je akcenat na pitanjima od značaja za funkcionisanje dva naroda na Kosovu i te naše pokrajine i ostatka Srbije, bez rešavanja njenog statusa.
Briselski aranžman, načelno, omogućava Srbima na Kosovu da u prepakovanom vidu i dalje imaju sve što su i ranije imali (ostavimo na stranu ono što je postojalo samo na papiru). Štaviše, čak i da u nekim segmentima profitiraju. Druga strana medalje je zloupotreba tog aranžmana od strane Brisela i Prištine. Njima nije namera da sa Srbijom traže tehnički kompromis već da nas prevare i nametnu nam prihvatanje lažne kosovske državnosti. Stigli smo do našeg dela krivice. Kontraproduktivno je što je radi EU integracija aktuelna vlast dugo ispunjavala (ne)formalne zahteve Brisela i tako dodala otužan šlag na izvorni briselski kolač.
Žrtva takve igre je srpska “civilna zaštita” na severu Kosova. U pitanju je institucija koja je do 2016. predstavljala mnogo više od opisanog nazivom, tj. svestrani okvir za organizovanje i mobilizaciju tamošnjih Srba u cilju odbrane od albanske agresije. Taj sistem se pokazao delotvornim kada je ona otpočela prema severu Kosova 2011. U martu 2018. nije bilo tako, a da ponovim, on nije deinstaliran zbog izvornog Briselskog sporazuma, već naknadno, usled loše procene naših oficijelnih struktura da garancije EU i NATO vrede.
Bolno smo se podsetili da nije tako. Umesto da spreče upad albanskih hordi, naši lažni zapadni prijatelji su ga logistički podržali. I šta sada? Racionalna je odluka da Srbi sami formiraju Zajednicu srpskih opština. No, nije dovoljna. Na severu Kosova, gde je to moguće, to mora da podrazumeva i brzu obnovu sveobuhvatne civilne zaštite. Sa njom lokalni Srbi, podržani od strane Srbije, i te kako mogu da spreče pokušaje okupacije severa Kosova. Bez nje će Srbija direktno morati da se suprotstavi novoj “Oluji”. To je mnogo rizičnije, a i neizvesno je da li bi stvarno bilo hrabrosti da se takva odluka donese uz mogućnost da dovede do sukoba sa NATO. Zato se hitno vratimo oprobanoj a neracionalno zapostavljenoj indirektnoj metodologiji odbrane!
Izvor: Vecernje Novosti
