Bard srpskog glumišta Petar Božović izveo je večeras pred mitrovačkom publikom splet humorističkih kazivanja u okviru humanitarne večeri čiji će kompletan prihod biti upućen Narodnoj tehnici iz Kosovske Mitrovice kao pomoć osobama sa posebnim potrebama uposlenim u ovoj ustanovi.
Svojevrsni monodramski „triptih“, „Reče mi jedan čo’ek, ćeraćemo se još kada budem mlađi“, adaptacija je tri čuvena dela akademika Matije Bećkovića. Kada se fantastični, ironični i gorki kikot intelektualca, ukrsti sa bravuroznim dramskim iskustvom jednog od najvećih živih srpskih glumaca, dobije se pravi umetnički delikates. Scenario, karikirajući sve naše gluposti, sve krize identiteta kroz koje Srbin prolazi i jako teško podnosi, a kojima se satiričar raduje, izazivaju onaj histeričan smeh koji se po pravilu završava suzama. Ako brzo prestanete da plačete, nešto sa vama nije uredu.
Publici je poseban motiv trebalo da bude i humanitarni karakter ove pozorišne bravure. Međutim, nije bilo tako te je Božović to najotvorenije i zamerio.
„Zapanjen sam da ova mala sala nije puna. O čemu se radi? Možda su bili zauzeti ljudi“, ostao je Božović ironičan i nakon predstave.
Ipak, nikada niko na bini Mitrovačkog dvora, nije tako lepo govorio o ovdašnjoj publici, kako je to učinio Božović.
„ Publika je ovde ostala nevina i izoštrena. Drži pre svega do domaćeg vaspitanja. Ovde se ljudi drugačije ponašaju. Kada vam se obraćaju, čine to sa izvinjenjem. Gore kad odete, bar petoro bi jednostavno uzelo stolicu i reklo – izvini burazeru da te pitam… Vi delujete kao srpski relikt, kao endem, zato što ste odsečeni i samo vi nas možete spasiti“, kaže Božović, posebno ističući da nije narodu na Kosovu i Metohiji potreban novac, koliko taj osećaj prisutnosti ostatka Srbije koji je on želeo da ostavi ovim dolaskom.
Direktor Kulturnog centra „Dragica Žarković“ Miodrag Radomirović kaže da već dugo pokušavaju da održe ovakvo veče ali da iz tehničkih razloga dugo se čeka na tako nešto. Ipak, uspeli su i zadovoljni su.
„Program je bio izvanredan. U dogovoru sa Petrom Božovićem, veče je bilo humanitarnog karaktera i sav prihod će otići na nabavku materijala koji koriste osobe sa posebnim potrebama u Narodnoj tehnici, za izradu rukotvorina“, kaže Radomirović.
Kako se prosečan građanin Srbije ophodi prema svojoj kulturnoj zaostavštini – pismu, jeziku, mitološkoj materiji pohranjenoj u pričama o Kosovu, Obiliću, Principu? Kako mali Srbin pristaje na to da bude „izbrendiran“, „mejkapovan“, „fokusiran“ , „opušten“ i raspušten, suštinski izgubljen u pomamnoj potrebi da selog svog veka „ćera kera“ ka zapadu, misleći da to podrazumeva negiranje istoka u njemu? Na sva ova pitanja Bećković i Božović odgovaraju u ovoj predstavi, pretežno sa osmehom, da bi samo sa vremena na vreme, podmetnuli po neku, jedva primetnu, upozoravajuću crticu, poput one: „Grob je ionako previše prostran“.
