U okviru Scenskog ćošeta, u galeriji “Akvarijus”, sinoć je izvedena predstava “Čekajući Godoa” Semjuela Beketa, u režiji Dejana Cicmilovića a u izvođenju studentkinja glume Milice Mandić, Ljubice Radomirović, Katarine Jeličić i Dunje Nikolić.
Ova mala, ženska glumačka trupa sa svakom sledećom predstavom, sve više zadobija pažnju ovdašnje publike.
Sinoć su nas podsetile na večne junake Vladmira i Estragona, Pocoa i Lakija, likove koje smo svi upoznali kroz srednjoškolsku lektiru. Za mnoge od nas, oni su i danas enigma. Nedefinisani u karakterima i radnjama, potpuno izgubljeni u vremenu, prostorno određeni krošnjom drveta ( u sinoćnjoj varijanti, scensko rešenje ležalo je u klupi), Beketovi nikad dorečeni junaci su vrhunski izazov za dramske umetnike. U teatru apsurda koji smo sinoć gledali, glumci su bili dodatno opterećeni – one su devojke a svi likovi su muškog pola.
Beket je i sam rekao da je Vladimir (Didi) glavni junak drame. Intelektualno nadmoćniji od svog druga Estragona (Gogoa), bezuspešno u više navrata zapodeva filozofske i religijske rasprave sa njim. Ovaj lik iznela je Ljubica Radomirović dok je zaboravni Estragon poveren Milici Mandić.
Pocoa, arogantnog, bučnog i naizgled autoritativnog gospodina, za koga se, na prvo čitanje Beketovog dela, naivno poveruje da je sam Godo, glumila je Dunja Nikolić.
Laki, izmučen, pokunjen, nepotrebnim balastom sve vreme opterećen Pocoov sluga, lik čije ime sugeriše sreću a pojava najtežu bedu, izazov je poveren Katarini Jeličić. Nakon čuvenog Lakijevog filozofsko-relgijsko-psihološkog, nepovezanog govora koji je produkt “mišljenja pod šeširom”, Jeličić je izazvala oduševljenje publike. Iako je to jedini verbalni momenat koji ovaj lik dopušta, ona je briljantno, bez daha, grozničavo iznela višeminutnu tiradu i navela publiku na vanredni aplauz.
Jedini lik koji u ovom viđenju Godoa nije obrađen je lik dečaka, malog Godoovog radnika koji redovno, svake večeri izveštava Didija i Gogoa da Godo neće danas doći i da ga čekaju sutra.
Na kraju predstave, u vazduhu ostaje pitanje: “Ko je Godo?” Iako nas etimološki navlači da poverujemo da je u pitanju Bog, Beket je sam razbio ovo uverenje ali nije odgovorio. Ostaje nam da nagađamo a najpribližnije istini bi bilo da fenomen “Godo” zapravo simboliše sve one bolje okolnosti koje celog života čekamo da bi bili srećni. To potvrđuje i Vladimir kad kaže: “Sutra će biti bolje. Doći će sigurno.” U međuvremenu filozofiramo, opterećujemo se izmišljenim brigama, robujemo i lagano se samoubijamo.
U nastavku večeri, u muzičkom delu programa nastupile su Lea Jevtić (vocal i gitara), Marina Bašić (vocal) i Katarina Dulović (violončelo).
