U galeriji „Akvarijus“ u Kosovkoj Mitrovici sinoć je održan program posvećen životu i delima pisca Miroslava Toholja.
Nakon Prizrena, gde je održan skup posvećen Toholjevim delima, pisac je svoj prtljag na kratko spustio u Kosovsku Mitrovicu, gde je u galeriji „Akvarijus“ pred malobrojnom, ali počastvovanom publikom, govorio o svom životu i stvaralaštvu. Životnom stvaralaštvu. Ili stvaralaštvu života, kako vam drago.
Mitrovačkoj publici Toholja je predstavio književni kritičar Aleksandar Dunđerin.
„Već sada postoje proučavaoci književnosti koji su mnogo mlađi od njega, i ozbiljno tretiraju njegovo delo, a to je pokazao skup u Prizrenu posvećen njegovom stvaralaštvu“, rekao je Dunđerin. A u Prizrenu, pod vedrim nebom, proteklog vikenda okupili su se dr Srđan Milivojević, Aleksandar Dunđerin, dr Kristina Stevanović, mr Predrag Radonjić i mr Živojin Rakočević i izneli svoja razmišljanja o delima Toholja.
Ali to nije glavni, niti je najzanimljiviji deo ove priče.
Pisci su čudne ćudi. Neki su sivi, magličasti. Dođu, kao što i odu, a da vas ne okrznu. Neki drugi, pak, u vama probude neko zabašureno crnilo. A to crnilo, priča o ratu i priča o krvi vuče se za vama dok traje veče, i možda još jedno.
A Toholj… Toholj kaže da je boja njegovih dela ljubičasta, boja mola i opasnosti. Ali ta vas opasnosti ne prati. Ni boja, ni mol. Ni to veče, ni posle toga. Jer on to, u stvari, i nije. Plešući sa krvlju rata 90-ih u Jugoslaviji, sinoć se nije dao. Pričao je zanimljivo, u onoj čarobnoj magiji duvanskog dima, povremeno skupljenih obrva (koje nisu bile obrijane, kao mladom studentu slikarstva; isti taj student, držeći cigaretu među usnama, i blok na prekrštenim nogama, dao se u celovečernje ispitivanje Toholjevog anfasa i poluprofila; rezultat mi nije u potpunosti poznat).
Kada je počeo da govori, nije stao. Uobičajeno za pisca, pomislićete. Ali u nedovršenim pričama, uvek ima nešto novo.
Odrastao je u Ljubinju, gde je završio osnovnu školu. Kada je trebalo upisati srednju školu, znao je da mora otići. Najbliža stanica bila je Trebinje, gde je suprotno svojim interesovanjima i senzibilitetu završio Srednju mašinsku školu, posle koje je upisao studije književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu.
„Svi mi valjda bežimo od nečega“, kaže Toholj objašnjavajući svoj odlazak iz rodnog mesta u najbliži grad. Kako kaže, znao je da je i Trebinje samo jedna stanica na njegovom putu. Već na drugoj godini fakulteta imao je objavljenu knjigu, i nekoliko uništenih pokušaja pisanja iza sebe.
Na pitanje kada je bilo najteže biti pisac, Toholj nas je iskreno iznenadio. Suprotno svim očekivanim odgovorima, pominjanju ratnih vremena, pritiska javnosti, kritika „ovih“ i „onih“, rekao je:
„Proveo sam dve nedelje u jednom zatvoru zbog saobraćajnog udesa, za koji nisam bio baš kriv. Kao stranac, morao sam da ostanem u pritvoru da bih bio dostupan sudskim organima. I razumem zašto su mi tamo uzeli sat, pertle i opasač. Ali nisam razumeo zašto su mi uzeli naliv-pero i neko blokče. Neko od tih ljudi iz zatvora mi je doneo neki roman koji sam ja čitao, mada mi se nije dopao. Pošto je samica mesto gde čovek razmišlja o stvarima o kojima nikada ne bi razmišljao, čita na zidovima razne zapise, on je pod nekom vrtom stvaralačke temperature. A ja nemam ni olovku, ni diktafon, nemam kako da zapišem to što hoću. Onda sam uzeo pastu za zube, otkunuo sam deo, pošto je pakovanje bilo olovno, podvlačio sam neke reči u tom romanu, da bi me podsetile na misli koje su mi za te dve nedelje prolazile kroz glavu. Posle toga mogao sam prilično da rekonstruišem ta razmišljanja. Tad mi je bilo najteže. Kad brane. Ali tada smo možda i najbolji stvaraoci“, kaže pisac i svoju priču završava osvrtom na Pikasa i njegove reči da, kada bi ga zatvorili u samicu, on bi grebao noktima po zidu, i tako stvarao.
„Gospodar srca“ najdraže mu je delo. Kaže, na onom skupu u Prizrenu koji smo pomenuli negde na početku, jedan učesnik govorio je o tome. Ali on nije znao kakve emocije vežu Toholja za ovaj roman.
„Bio sam veoma zaljubljen kada sam radio završnu verziju te knjige. Ona je bila pisac, i međusobno smo poštovali način pisanja ovog drugog. Sva energija te tajne zaljubljenosti je ušla u moj roman. Ona i danas u tom romanu za mene postoji. Kada pročitam neki pasus, ta energija ponovo uđe u mene i uzme me na krila. Ali sve knjige su drage. Čovek piše iz svog života. Realnost uvek služi kao neki impuls, da dođe do nekog iskustva“, kaže pisac.
Kakva bi ovo priča bila, da nam pisac ne kaže šta za njega predstavlja pisanje?
„Pisanje je sporazumevanje sa sopstvenim životom To nije sporazumevanje sa čitaocima, kritičarima, čitankama ili istorijama književnosti. To je preispitivanje sopstvene, ljudske pozicije“, kaže on.
Nakon jednog skupa na kom je tvrdio da „bosankohercegovačka književnost“ ne postoji, postao je politički nepodoban. A nakon pisanja „Gospodara srca“ i poglavlja u kome se pominje maršal, usledile su brojne neobične situacije u komunističkim i izdavačkim krugovima. Ipak, vrednost dela nije promakla književnoj kritici, pa ubrzo nakon izlaska roman dobija „Godišnju nagrada Udruženja književnika BiH“ i „Godišnju nagrada kulturne zajednice grada Sarajeva“.
Na kraju, ako su i vas zainteresovale Toholjeve reči, podsetićemo vas šta je, između ostalog, napisao: „To sniva lamparija“ (1979), „Gospodar srca“ (1987), „Stid“ (1989), „Kuća Pavlovića“ (2001), „Zvona za Trojicu“ (2010), „Sestre“ (2013); „Apotekarkin raj u muške stvari (1981.); Mala Azija i priče o bolu (2002), „Venčanje u vozu“ (2007), „Nedelje neopevanog jada“.
