Umetnost je spasila Medu. Malo, otrovano štene oko koga su obletali umetnici cele noći. Umetniku nije teško da gurne prste psu u usta kako bi povratio. Ne libi se da mu stisne pleksus ne bi li izbacio otrovni zalogaj. Umetnik čuva sve živo i životvorno.Umenici su spasili psa. Umetnost će spasiti Mitrovicu.
Petnaest umetnika iz cele Srbije i regiona, dvanaest dana je živelo pod istim krovom. Neopterećeni protokolima, zadatim temama i nametnutim motivima, disali su slobodno, osećali nekontrolisano, stvarali sledeći samo svoju misao.
Zadivljeni su prirodom, mekoćom kosovskih šuma, neobjašnjivim oker nijansama Trepčinog jalovišta, očarani neuništivošću Dečana, Gračanice, Prizrena, nenajavljenim sudarom metohijske ravnice sa Pokletijama i istovremeno nesvesni važnosti proživljenog. Ne zato što ne žele, već zbog blizine susreta i neiskustva mladosti.
A mladi su. Potpuno netrasirani medijskim manipulacijama. Netaknuti u čistoti neiskušenog Kosova. Pitanje je da li bi bili spremni za Njega da nisu živeli kosovsku stvarnost u krajnje kontrolisanim uslovima, kojima se jedino Meda sa komadom otrovanog mesa otrgao.
Svako od njih, uglavnom likovnim izrazom, govorili su o svom doživljaju prve MitrovAčke umetničke rezidencije. Svoje prve mitrovačke stvarnosti.
Govore o smrti nevinih pasa što je jedan od dominantnijih utisaka. Ta trovanja zdravih, nedužnih bića, koja su imala potencijala da se razviju u dobra, odana, vesela, bezazlena bića. Nije dato. Trovani su do istrebljenja.
Meda je preživeo. Ne otruju se svi trovani. Neki su prosto jači, a neki imaju umetnost da im nabije dva prsta u usta, pa ispovraćaju otrovnu kobasicu.
Stanari rezidencije pričaju: o cikloidu, trokloidu, o Kosovu, o Barbikama kao manifestaciji zapadnih PVC vrednosti koje detinje zavolimo, o kolektivnoj gluposti, o nepoznavanju Kosova, o jeziku – malenom, nepokorivom udu, o đubrištima i staništima, o đubrištima kao staništima i obratno, o tome da ne možeš da upoznaš Mitrovicu između 1 i 6 izjutra. Znaju mnogo toga o umetnosti. Suštinski, ne znaju baš mnogo o Kosovu. Je li to njihov blagoslov? Kao umetnici, raduju li mu se?
Mnogo je tu, čak 15 stvaralačkih potencija, 15 naučenih i Bogom danih pameti, 15 zahvalnosti domaćinima, 15 zabrinutosti, 15 dobrodušnosti, 15 nesebičnih davanja, tri otrovana psa, dva preživela psa, jedan nepreživeli pas, ne znam koliko ogledala, boje, zlata, metara platna, kilometara kosovske ravnice, metara prokletijskih visina, kilograma sladoleda, litara piva, pročitanih pesama, nenapisanih pesama, 15 imena i isto toliko prezimena: Fatmir Brežanin, Sanja Vasić, Kristina Kljajić, Nikolina Nikolić, Konstantinos Petrović, Igor Stanoevski, Stefan Stevanović, Ksenija Ćuk, Aida Camović, Vuk Đurić, Nikola Ilić, Milica Vesić, Veselj Saliji, Stefan Boškoćević, Milan Kabašić.
Neotrovani spasili su otrovanog. Neotrovani će spasiti Mitrovicu.
U rezidenciji uvek sedi elita. Elita razmišlja, promišlja, obrazuje se obrazom i knjigom. Elita kreira. Samo elita stvara pravu umetnost.
A umetnost će spasiti Mitrovicu.
Srećno osnivanje Umetničke rezidencije u Mitrovici, gradu na reci čije ime danas nije pomenuo niko.
