Vodoprivredna postrojenja i proizvodnja na Gazivodama treba da pripadnu Republici Srbiji, distribucija i naplata Kosovu, navodi u autorskom tekstu za Novi magazin Ljubiša Mijačić.
Projekat Gazivode finansirala je Svetska banka kreditom od 45 miliona dolara, ali je ukupna cena poduhvata premašila 240 miliona dolara. Sve dugove Republika Srbija je sukcesijom preuzela na sebe. Jezero se prostire na 11,9 km2, od čega se 75 odsto nalazi na teritoriji opštine Zubin Potok, a 25 odsto na teritorijama Tutina i Novog Pazara. Ima ukupnu zapreminu rezervoara od 380 miliona kubnih metara i svojevremeno je bila najveća zemljana brana u Evropi. Ova infrastruktura je najmanje eksploatisana tema u pregovorima Beograda i Prištine, odnosno i pretpostavlja se da je najznačajnija tema takoreći “tihih pregovora”, a ishod i rešenja oko vlasništva ovog vodoprivrednog i energetskog postrojenja odrediće odnose Srba i Albanaca u ovom veku.
JEZERO (NE)POVERENJA: Na Međuministarskoj konferenciji UNECE u Beogradu “Životna Sredina za Evropu” 2007. godine, na marginama sastanka polemisalo se o problemima energije i voda u regionu. Bilo je reči o mogućoj izgradnji minihidroelektrana na gornjem toku reke Ibar, od granice sa Crnom Gorom do Ribarića u opštini Tutin. Iako ne postoje nikakve opasnosti po životnu sredinu i kvalitet poljoprivrednog zemljišta na tom terenu, svi sagovornici iz inostranstva izražavali su opoziciju ovom projektu. Razlog treba tražiti u tadašnjim okolnostima: Ahtisari je tek bio predložio svoj sveobuhvatni plan za status Kosova, a pokušaj u UN da se taj plan realizuje imao je prioritet. Tada sam prvi put izneo sledeću hipotezu: Pretpostavimo da Kosovo, uz neke troškove (uključujući i stabilnost), uspostavi potpunu kontrolu nad vodoprivrednim i energetskim postrojenjima Jezera Gazivode u opštini Zubin Potok. Kosovo može kratkoročno dobiti, ali dugoročno rizikuje da izgubi sve vodne resurse. U nekoj budućnosti, recimo 10 vlada od današnje, Srbija može preusmeriti reku Ibar prema potrošačima u opštinama Novi Pazar i Tutin, zatim tretiranu vodu izliti nazad u reku Ibar kod Raške.
Rešenje koje sam ponudio u periodu kada se integracija Srba u kosovsko društvo zahuktavala bilo je da Kosovo opštinama na severu prizna vlasništvo nad Jezerom Gazivode sa svim objektima. Prihodi bi se koristili za razvoj ovih opština, što bi bio jak pokretač demokratskih promena u praksi. Još važnije – time bi se kod srpske zajednice stvorio interes da se integriše u kosovsko društvo. Ukoliko bi pak Srbija pokrenula bilo kakvu inicijativu da preusmeri tok reke Ibar bilo gde, to bi imalo posledice po srpsku zajednicu na Kosovu, pa samim tim bi imalo posledice na političke prilike u Srbiji. Upotrebom ovog modela Kosovu bi bile zagarantovane potrebne količine vode.
Od tada su, međutim, nastupile krupne promene, trend integracije je izmenio smer, pa su nove okolnosti takve da ovo rešenje ne bi zaštitilo interese Kosova, Srbije i Srba. Jer, promenom demografske slike ovih opština (a sličan se trend vidi na Kosovu južno od reke Ibar) stvorile bi se drugačije okolnosti. Danas tvrdim da vlasništvo mora da pripadne Republici Srbiji.
Do današnjeg dana nisam dobio nikakvu opoziciju mom argumentu od strane kosovskih Albanaca, osim nacionalističkog i emotivnog odgovora da je reč o imovini i nacionalnom blagu Kosova. Nešto kasnije od moje prezentacije, prijatelj je podelio tvit jednog od mojih sagovornika kojim tvrdi da je brana Gazivode napravljena u opštini Mitrovica pre nego što je opština Zubin Potok postojala. Ne tvrdim da sam ja isprovocirao ovakav odgovor iako je razgovora s njim na tu temu bilo, a pomenuti intelektualac je danas Ambasador Kosova u jednoj značajnoj zemlji. Samo je jedan Albanski intelektualac, a danas poslanik u Skupštini Kosova, rekao da je moja hipoteza logična i da će mi se javiti kada i ako ikada bude imao kontraargument. Još uvek čekam njegov poziv.
JEDAN POZIV MENJA SVE: Ovakav stav albanske intelektualne, još više političke elite, nije racionalan jer može proizvesti posledice fatalne po ekonomiju na Kosovu. Da bi se ovo razumelo, moraju se uzeti u obzir neke geografske i hidrološke karakteristike: Polovina teritorije Kosova pripada crnomorskom slivu, a skoro 40 odsto najgušće naseljene teritorije Kosova je u ibarskom slivu. Sve značajnije reke na Kosovu otiču ka susedima, Ibar je jedina značajna reka koja ulazi na Kosovo iz Srbije, iz opštine Tutin, a zatim otiče prema Srbiji u opštinu Raška.
Vodozahvatna površina sliva reke Ibar kod mesta Prelez (opština Zubin Potok), gde se nalazi poslednja značajna vodoprivredna instalacija koja preusmerava vodu za Trepču, iznosi 1.109 km2. Od te površine teritoriji Kosova, isključivo na teritoriji opštine Zubin Potok, pripada maksimalno 190 km2. To predstavlja 17 odsto od ukupne površine sliva, dok se preostalih 83 odsto nalazi na teritoriji Crne Gore i Srbije. Kosovo sa ovih 190 km2 sliva, koji čini 1,7% teritorije Kosova na kojoj se nalaze sve vodoprivredne instalacije, zadovoljava potrebe za vodom skoro polovine svoje populacije.
Sve se to realizuje na štetu Srbije i srpske zajednice na severu Kosova, koja ima nula odsto udela u vlasništvu Jezera Gazivode, ali ima 100 odsto troškova. Koliki su ekonomski gubici za Srbiju i troškovi javnog zdravlja usled lošeg kvaliteta reke Ibar, jer zagađenje Kosovske privrede iz sliva Sitnice predstavlja veliki problem, teško je proceniti. Ovakav disbalans, neracionalna i nelogična raspodela resursa na duži rok ili će se prekinuti ili će nesumnjivo postati nova tačka sukoba u ovom veku voda.
Zaštita interesa, čak i suverenih država u prekograničnim slivovima, veoma je komplikovana tema, tako da ne postoje univerzalna rešenja. Zemlje članice EU imaju direktive o integrisanom upravljanju slivovima 2000/60/EC i direktivu za zaštitu podzemnih voda 2006/118/EC. Za zemlje koje nisu članice predlaže se mehanizam UNECE konvencije za zaštitu u upravljanje vodama u prekograničnim slivovima. Srbija je članica inicijative za zaštitu sliva Dunava, koja obuhvata sliv reke Ibar, dok Kosovo nije i u doglednoj budućnosti to neće biti. I sa te strane Srbija ima povoljnu poziciju za kontrolu sliva reke Ibar u korist ili na štetu Kosova.
Kosovo u ovom trenutku realizuje ili planira da realizuje nekoliko projekata kako bi unapredio vodosnabdevanje na centralnom Kosovu. Jedan od takvih projekata je i rekonstrukcija kanala Ibar-Lepenac kako bi se duplirala količina vode u transportu i kako bi se smanjili gubici na ispod 20 odsto. Neki drugi projekti u razmatranju imaće još značajniji uticaj na sliv reke Ibar, kao što je brana Mijalići kod Prilužja (rezervoar 3,7 miliona m3), izgradnja termoelektrane Novo Kosovo kod Obilića ili unapređenje irigacionog sistema za navodnjavanje. Nakon realizacije započetih projekata, ukupna količina vode koju bi Kosovo uzelo iz sliva reke Ibar u kanal Ibar-Lepenac i kanal za Trepču iznosiće 66,2 odsto, odnosno 231,5 od 350 miliona m3 godišnje, koliki je hidrološki potencijal reke Ibar. Još značajnije, u planovima se razmatra mogućnost da se koristi maksimalni kapacitet kanala Ibar-Lepenac na 22 m3/s, što predstavlja dvostruko veće količine od potencijala sliva Ibra do kanala Ibar-Lepenac (sliv Ibra prosečno unosi zapreminu vode od 11 m3/s u jezero Gazivode). Jedini značajan resurs vode je reka Sitnica, koja je opet deo sliva reke Ibar, i tako dolazimo do većeg problema na štetu Srbije.
TRI SCENARIJA: U takvim okolnostima, u cilju zaštite svojih interesa, Srbija bi mogla u budućnosti da reaguje i može neometano da realizuje sledeće opcije: Prvo, planovi za izgradnju minihidroelektrane na gornjem toku Ibra ne smanjuju kapacitet Jezera Gazivode jer su hidroelektrane neutralne po pitanju utroška voda. Ono što može proizvesti rizike za Kosovo jesu razvoj i upotreba ove investicije u daljoj realizaciji “radikalnih” opcija. Energetski kapacitet ove investicije (za 10 m3/s na 140 m visinske razlike) bio bi oko 12 MW ili oko 105 GWh godišnje, što je najveća zabeležena proizvodnja Hidroelektrane na jezeru Gazivode, ali bez plavljenja 11 km2 površine, što je slučaj kod Jezera Gazivode.
Drugo, za snabdevanje vodom Novog Pazara i Raške može se razmotriti zahvatanje vode uz izgradnju hidroelektrane od Ribarića do Novog Pazara i uz izgradnju rezervoara koji treba da kontrolišu vršnu potrošnju voda. Neophodne količine vode mogu se uzeti ili iz gornjeg Ibra ili direktno iz jezera Gazivode, koje se gravitacijski nalazi na 200 m iznad kote potrošača u Novom Pazaru, na udaljenosti od oko 18 km. Ukoliko bi Srbija ove kapacitete projektovala na, recimo, 50 odsto količine vode iz sliva gornjeg Ibra, posledice po Kosovo bile bi nesagledive jer bi jezero Gazivode godišnje izgubilo ne manje od 160 miliona m3 vode. Hidroelektrana na jezeru Gazivode momentalno bi bila stavljena van funkcije ili bi radila ispod optimalne učestalosti.
Treće, u Srbiji postoji hidroenergetsko postrojenje Bajina Bašta – Perućac, koje je dobar primer efikasne lokalne upotrebe energije. Istim mehanizmom maksimalna moguća energija proizvedena, recimo, kod Ribarića, može se iskoristiti da se određena količina vode iz reke Ibar ispumpa na Peštersku visoravan i time ostvari infrastrukturni i resursni preduslov razvoja Raškog okruga (Tutin, Novi Pazar, Raška…). Ovim projektom opet bi se značajno smanjio priliv vode u Jezero Gazivode, u zavisnosti od procenta vode koja se zahvata.
Sva ova tri primera izvodljiva su tehnički i tehnološki i mogu biti interesantni potencijalnim investitorima, uz određenu garanciju Vlade Republike Srbije. Pošto Kosovo nije deo Međunarodne Komisije za zaštitu Dunavskog sliva, dok Srbija upotrebljenu vodu vraća u isti sliv, povrede UNECE konvencije nema. Čak i prema konvenciji, Srbija ima pravo razumnog korišćenja resursa na svojoj teritoriji (“reasonable use of a transboundary waters”), što opcije jedan i tri uvažavaju više nego što to (namerava da) čini Kosovo, pošto svi ponuđeni scenariji ne predviđaju upotrebu voda veću od 50 odsto iz ukupne mase sliva. Kosovo, sa druge strane, u ovom trenutku uzima 42,8 odsto iz sliva, a u doglednoj budućnosti planira da uzme 66,2 odsto iz reke Ibar.
Razvojem pomenutih scenarija Kosovo bi se našlo u nezavidnoj situaciji. Neizvesnost oko količine vode raspoložive za potrebe industrije, poljoprivrede i energetike negativno bi se odrazila na investicije, a time i na privredni rast. Mislim da takav scenario za Kosovo nije ni u interesu Srbije i da je mir i stabilnost zaista interes svih. Stoga ću se vratiti svom prvobitnom predlogu:
Umesto da Jezero Gazivode posmatramo kroz postojeće doktrine uspostavljanja kontrole nad resursima na štetu druge strane, ovaj resurs bi trebalo iskoristi kao kamen temeljac saradnje. Monopol se mora eliminisati, a to znači da se ponuda i tražnja vode moraju podeliti: Vodoprivredna postrojenja i proizvodnja treba da pripadnu Republici Srbiji, distribucija i naplata Kosovu.
Okolnosti za saradnju su idealne jer imamo savršenu alokaciju resursa: jedan kupac – jedan prodavac, gde u odsustvu saradnje svi gube. Ovakva alokacija resursa stvara idealne pretpostavke da tržišni mehanizmi mogu da se, kroz integrisano upravljanje slivom reke Ibar, iskoriste za izgradnju stabilnosti u regionu i stvore nove osnove za pomirenje Srba i Albanaca. U okolnostima neizvesnosti koje nose klimatske promene saradnja nije poželjna već neophodna, a kroz tehnološka rešenja moguće je ovaj mehanizam iskoristiti na daleko efikasniji način, uz minimalnu upotrebu vode. Jwzero Gazivode time može postaviti nove osnove i kreirati ekonomske baze za lokalni i regionalni ekonomski razvoj. Konačno, korišćenjem integrisanog mehanizma upravljanja slivom unapredio bi se kvalitet vode putem kontrole ispusta zagađivača celog sliva reke Ibar i Zapadne Morave i time smanjili troškovi javnog zdravlja nizvodno od Kosovske Mitrovice.
Ovo bi mogla da bude naša budućnost. Alternativa njoj nije uopšte privlačna.
Autor teksta Ljubiša Mijačić.
Izvor: Novi Magazin
Foto :Wikipedia
