„Vršnjačko nasilje je problem o kojem ne možemo da ćutimo, ne smemo da ćutimo. Mi smo odgovorni, mi vaspitavamo i odgajamo te generacije, da li kao prosvetni radnici ili roditelji, iz bilo koje uloge da gledamo važno je da istaknemo značaj da ovakve teme ne smemo da guramo pod tepih“, kazala je u emisiji „Dogovor!?“ psihološkinja, Aleksandra Turković Dimitrijević. Profesorka srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji, Ana Kostić, ističe da su za vaspitanje dece odgovorni i prosvetni radnici i roditelji. „Današnju decu odgajaju internet, odgaja ih estrada, rijaliti šou… „, kaže ona, ističući to kao veliki problem.
O temi vršnjačkog nasilja u školama na centralnom Kosovu za emisiju „Dogovor!?“ Radija Kim odbilo je da govori čak 13 osoba, pre svega direktora škola i razrednih starešina odeljenja u kojima je zabeležen neki vid vršnjačkog nasilja, ali i drugih nastavnika, te roditelja dece koje su bile žrtve.
„Zašto direktori ćute? Da li je to strah da će se njihova reputacija nekako ugroziti time što će prijaviti nasilje i dovesti u pitanje, ne znam“, kaže Aleksandra Turković Dimitrijević psihološkinja u Medicinskoj školi u Lapjem Selu.
I Dimitrijevićeva, kao i profesorka srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji Ana Kostić negirale su da postoji odluka sa više instance da se o vršnjačkom nasilju ne govori za medije, što su pojedini direktori navodili kao razlog za nedolazak u studio.
„Ne postoji. Zaista je više puta ponovoljeno da nijedan slučaj ne sme da se sakrije, pa makar ocenili kao onaj prvi na najnižem nivou, ne sme da ostane netretiran. Uglavnom se ne prijavljuje i ne radi u osnovnim školama. Kada dođu u prvi razred srednje škole i kada počnemo da govorimo o nasilju, oni kao da prvi put čuju. Kada pominjemo koje su sve posledice, deluje kao da oni do tada nisu bili svesni toga. Ne psotoji dovoljno velika kazna za one koji čine nasilje i odeljenje koje treba da osudi to, nego desi se nasilje a kako se to istretiralo na nivou svake škole, to već ne znam“, kaže Dimitrijević.
Ipak, dodaje da deca ne shvataju da su dobacivanje i podrugljivi komentari nasilje i da postoje posledice i za takvo ponašanje.
„Nije posledica samo kažnjavanje nego i procena da i to dete to ne radi zato što mu je dobro u životu. Mora pojačano i sa njim da se radi, da se vidi šta njega motivište da se tako ponaša“.
Kaže da u školama postoji jasan protokol protiv nasilja i da je svaka škola obavezna da formira tim u borbi protiv nasilja.
Kada su u pitanju žrtve nasilja, Dimitrijević kaže da postoje procedure rada.
„Radi se na njegovom samopouzdanju, ojačavanju kapaciteta da sledeći put može stabilnije da odgovori nekakvom izazovu, takođe se radi sa njegovim roditeljima. Sve zavisi, zapravo koja je vrsta nasilja bila nad detetom“.
Profesorka u Gimnaziji, Ana Kostić, naglašava da je sredina u kojoj živimo veoma konzervativna i da je to glavni razlog što se nasilje sakriva. Međutim, ističe da je problem prisutan i da je odgovornost na svima.
„Današnju decu odgajaju internet, odgaja ih estrada, rijaliti šou… I danas malo gledam Skupštinu, umesto da kažu dosta je bilo rijaliti programa oni pričaju ko je uveo rijaliti. Ne moramo da se prepucavamo ko je uveo rijaliti program, nego dajte da nešto zabranimo. Vidite da se tamo promoviše čovek koji je ubica i u njemu deca vide svog idola. To je strašno. Nekada su idoli bili junaci književnih dela. Poražavajuće je za mene kao profesora Srpskog jezika i književnosti da na kraju školske godine dođe roditelj i kaže – „hvala vam gospođo Kostić jer moje dete nikada nije čitalo knjigu, od kad je došlo u Gimnaziju sada čita knjigu. Jel možete da zamislite da dete završi 8. razred i ne čita?. Šta da rade profesori i nastavnici? Da samo vidite kako ta deca pišu danas, oni nemaju razvijenu motoriku. Oni ne pišu, oni samo kuckaju u telefon.“
Ona predlaže da se na centralnom nivou donese odluka o zabrani upotrebe mobilnih telefona u školama.
„Škola mora da bude bezbedna zona. Nema potrebe da se unosi oružje, da ne govorim o alkoholu, drogama i bilo šta drugo što može da naruši bezbednost“.
Na konstataciju da je pre oko dva meseca komandir policijske stanice u Gračanici izneo podatak da u Srednjoškolskom centru pojedina deca koriste drogu, Kostićeva kaže da ne postoji zabeležen slučaj da učenici koriste narkotike a da ih neko od uposlenih u školi vidi.
Takođe poručuje komandiru stanice Bratislavu Trajkoviću da iznese detaljnije podatke, ako ih zaista ima.
„Iznošenje poluinformacija je takođe uznemiravajuće, mi smo bili veoma uznemireni. Pitali smo se da li sa nama nešto nije u redu, osim toga deca vrlo rano dolaze u školu, rano i završavaju, pa je vrlo moguće ako i koriste da to rade negde oko škole. Ja ne mogu da tvrdim zaista da to rade, ali ako policija već ima takve podatke, policija je vrlo moćna u tom smislu i mogu jednostavno da uđu u školu i mogu da provere i pretresu, njima ne treba nikakav specijalni nalog za tako nešto. Ja kao profesor nisam primetila među mojim učenicima ali se postavlja i pitanje koliko sam ja stručna da to primetim, da li je mene neko obučio da tako nešto primetim“.
Zabrinutost postoji i oko dostupnosti elektronskih cigareta, energetskih pića ali i antidepresiva učenicima kako srednjih, tako i osnovnih škola, pa i nižih razreda. Na pitanje – šta rade lokalne inspekcijske službe, Dimitrijević kaže:
„Ja moram da kažem da smo mi licemerni. Mi se iščuđavamo posledicama kada deca krenu da konzumiraju alkohol a nesvesno ih sami uvodimo u tu priču davanjem zelenog svetla tokom proslava, pa roditelji prećutno prihvataju da deca kada izađu vikendom mogu da da konzumiraju alkohol i nisam sigurna koliko razgovaraju o tome kolike su količine aklohola bile a isto tako i kupovine elektronskih cigareta i energetskog pića, lekova i bilo čega. Zaista mislim da kontrola inspekcija treba da bude mnogo veća, svest roditelja mnogo veća i uz svo poverenje prema detetu treba da ima kontrolu i da zna gde je dete bilo i šta radilo“.
Ana Kostić kaže da se u školi vrlo teško bore sa roditeljima koji često insistiraju da njihova deca dobiju nerealno visoku ocenu.
„Roditelji ne biraju sredstva. Za svaki neuspeh svoga deteta krive profesore. Postoji jedan već formirani obrazac, gde roditelj ide tom logikom da je najbolje optužiti profesora. Sad postoji obrazac da je zbog stresa dobilo insulinsku rezistenciju. Dakle, svi koji imaju stres imaju insulinsku rezistenciju, svi koji imaju stres imaju tahikardiju. Roditelji nikada ne pitaju koje su obaveze deteta, već koja su njegova prava.
Kostić kaže da se za sve krivi profesor.
„Gde je danas direktor, šta je sa PP službom, psihologom i pedagogom? Dakle, svi su krivi ali roditelji i deca, to je tako jedna bezbrižna, nevina sredina i vi tu jednostavno ostanete razoružani. Vi više nemate nikakav argument da razgovarate“, kaže Kostićeva.
Aleksandra Turković Dimitrijević ističe da su svi na istoj strani, ali treba osvestiti roditelja.
„Mi smo tu zarad njihovog interesa. Kada se pozivaju roditelji u školu, bilo da je u pitanju nedisciplina ili neko loše ponašanje ili neuspeh u školi da je to iz najbolje namere i da se sagleda kako najbolje pomoći tom detetu, ne da kritikujemo roditelje ili to dete. Nažalost, mnogo roditelja ne razume baš tako nego svaki poziv iz škole shvati lično, kao da je on prozvan kao roditelj da nije dovoljno uspešan i nije se dovoljno posvetio detetu“.
Ona je rekla da su slučajevi u OŠ Vladislav Ribnikar a potom i u okolini Mladenovca osvestili i stanovništvo i prosvetne radnike ovde da nasilje postoji i u ovdašnjim školama i da „deca nisu dobro“.
„Deca se rađaju i odrastaju sa bazičnim osećajem nesigurnosti i da je ovo samo pokrenulo lavinu i mnogi su se javili, ali je osvestilo i nas da konačno kažemo – „Ej pa postoji nasilje u školama. Ne smemo da ga sakrivamo“, kaže Dimitrijević.
Govoreći o obećanju komandira Policijske stanice u Gračanici da će biti pojačano prisustvo pripadnika policije u školama i oko škola, Dimitrijevićeva je rekla da je do sada samo jednom videla policajce. „Upravo su učenici na pitanje šta bi učinilo da se osećaju bezbednije, naveli da je to policija u uniformama. Imali su prilike jednog dana da vide da je pripadnik KP bio prisutan u prostorijama naše škole i oni su rekli to uveli u zapisnik, da su se oni (učenici) osećali bezbednije. Nakon toga, ja moram da priznam, više nisam videla uniformisana lica u prostorijama škole“.