Poslednjih godina, novinarstvo je postalo ženski posao, odnosno, žene su te koje su zastupljenije u medijima kao urednice, one koje proizvode vesti, spikerke i prezenterke istih.
U većini srpskih redakcija na Kosovu i Metohiji, urednice su žene. Novinarke takođe.
Ovo je priča o novinarkama-urednicama, našim koleginicama, koje izveštavaju sa, i o prilikama na Kosovu i Metohiji.
Da se bave ovim poslom motiviše ih potreba za istinom i pružanje prave informacije građanima. Svesne su kakve rizike nosi i koliko odricanja zahteva ova profesija. Ipak, nijedna naša sagovornica, nije poklekla pred izazovom smisla bavljenja novinarstvom.
“Skoro svakog dana se pitam ima li smisla baviti se ovim poslom, a potom i svakog dana zaspim sa uverenjem da svaki rad koji je na korist zajednici ima smisla”, kaže za Radio Kontakt Plus Tatjana Lazarević, urednica KoSSev portala.
Prednosti ženskog novinarstva, Tatjana opisuje šaljivo, citirajući kolegu da “žene kad izveštavaju sa demonstracija, vrlo verovatno neće da dobiju batine”.
Nikada kaže, nije gledala na novinarstvo kao na žensku ili mušku profesiju, ali primećuje da u ovom poslu opstaju žene, da muškaraca gotovo i da nema.
“Moja zapažanja ukazuju na to da muškarci teže izlaze iz zone komfora, i da kao ključne sfere u kojima se teže nose su gotovo neprestan rad, pritisak i isturenost u javnosti. Ako je to prednost, onda, teško nama”, kaže Tatjana.
Sklonost i ljubav ka novinarstvu Tatjana gaji još od malih nogu, kao i sklonost ka prosvećivanju i radu sa mladima i decom. Interes javnosti je, kaže, uvek stavljala u prvi plan.
“Svakako sloboda, i poštovanje tuđe slobode. U suštini, svi imamo svoje talente, kao i slabosti, ali s tom razlikom što nam talenti nisu dati kao naši, oni vrede samo onda kada su na korist našim bližnjima i svom rodu i javnosti. To, uz vrednosti koje se usade u porodici, u odrastanju, moji su motivi, ali na to nisam nikada gledala kao na žensku stvar”, dodaje.
Urednica portala KoSSev ponosna je uvek, kada se nakon tekstova koje objave, nešto promeni na bolje, i kada vidi da je to što su ona i njene kolege pisali, korektivni faktor da se nešto ispravi. Posebno, kada neka priča dobije svoj dobar epilog.
“Ponosna sam i kada nam u redakciju stignu mladi ljudi, koji o ovom poslu nisu ništa znali, a onda ih posmatram, kako sopstvenim trudom i radom razvijaju svoje radne veštine, znanja, sposobnosti i životne vrednosti, na najraskošniji mogući način. Ponosna sam kada u teškim vremenima i krizama vidim da dobijemo novu publiku i da nismo izneverili očekivanja postojeće. Ponosna sam sve dok verujem da sam okružena poštenim i kvalitetnim saradnicima. Tim pre, jer su ovo mnogo teška vremena, u kojima vlada deficit kvaliteta i dobrog, nasuprot pandemiji zla, primitivizma, nemorala, nerada i opšte hipokrizije”, iskrena je Tatjana.
„Od novinara jedino je teže biti novinarka“, kaže koordinatorka Radija Kosovska Mitrovica, Maja Fićović, prisećajući se onoga što je prvo naučila na fakultetu. Njeno iskustvo u ovom poslu je veliko. Ne vidi da je žensko novinarstvo u prednosti. Mišljenja je, čak, da novinarski posao umnogome diskriminiše ženu.
„Žene u novinarstvu nailaze na brojne probleme, nailaze na brojne izazove, iskušenja (…) Tako da, uopšte ne vidim prednost ženskog novinarstva, ali vidim da su žene borbenije, da su polako krenule da zauzimaju medijsko nebo, kako u Srbiji, tako i ovde na Kosovu i Metohiji, da ih je sve više. Naravno da im je teško kada su izložene nekim turbulentnim situacijama, kada su na terenu, kada moraju da izveštavaju iz kriznih situacija (…) Svakako je teže ženi u odnosu na muškarca. Pritom, sve vreme sa sobom nosite svu opremu, govorim o novinarkama na terenu“, ukazuje Maja.
Da se bavi novinarstvom, Maju je pre svega motivisala ljubav prema ovom poslu. Kroz svoj rad, javni interes stavlja iznad svakog drugog, pa zato zamera pojedincima što ne shvataju novinarski poziv na pravi način, i nisu uvek raspoloženi za odgovor i razgovor sa novinarima na teme od javnog značaja.
„Da bih došla do prave priče, nije mi uopšte teško da uradim bilo šta. Da pozovem bilo koga, da zakucam na bilo čija vrata, da osluškujem puls ljudi u gradu, da osluškujem šta je ono šta ih tišti, da osluškujem šta je ono o čemu bi voleli da budu informisani, da na ta pitanja dajemo odgovore njima. Ono što oni drugi, koji su na čelu nekih institucija ne umeju da shvate, zapravo ne žele da shvate, a i te kako umeju, da novinari kada postavljaju pitanja, ne postavljaju pitanja za sebe, niti je to upereno protiv njih, nego postavljaju pitanja od značaja za javno mnjenje i to je ono što se od nas novinara i očekuje. Sve ostalo nije novinarstvo i sve ostalo potpada pod neku drugu profesiju. Tu ima dosta propagande, ima dosta zamajavanja javnosti (…) Ukoliko časno i pošteno radite svoj posao i ukoliko se zaista samo i isključivo borite za interes javnosti, onda tu nema greške“, uverena je Maja.
Maja Fićović, pored novinarskog posla, obavlja i posao koordinatorke i menadžerke u svojoj organizaciji. Radni dan, sa svim ovim obavezama, nije nimalo lak. Međutim, na kraju jednog takvog, uspešnog dana, osećaj ponosa je neminovan.
„To klackanje i taj način na koji se radi kada ne možete da krenete da radite jednu stvar, a da je završite, nego je tu i druga i treća (…) svakako da stvara napor i zaista je stresno. Vrlo trpi privatni život, barem govorim u svoje ime. Međutim, na kraju dana, kada napravite dobru priču, kada su vaši slušaoci, vaši čitaoci zadovoljni i kada imate povratnu informaciju, vi legnete spokojni i znate da je taj dan prošao, ali legnete i zaspite negde zadovoljni. Kada imamo dobru priču, na kraju dana sam ponosna. Najbolje priče koje sam uradila, nisu možda naišle na odjek javnosti u smislu nagrada i bilo čega, jer u tim situacijama naprosto nemate vremena da se bavite tim stvarima i da konkurišete za bilo kakve nagrade, ali su svakako bili stimulansi za mene kada sam osvojila prvu nagradu za radio-reportažu na Međunarodnom festivalu Interfer i kada sam dobila nagradu Ujedinjenih nacija za izveštavanje o siromaštvu“, priseća se Maja.
Neke situacije u novinarskom poslu, Maju nateraju da se pita, ima li smisla baviti se njime, ali nikada nije pomislila da bi mogla da radi nešto drugo, osim da bude novinarka.
„Svaki put kada ne mogu da dođem do informacije i kada ne mogu da dobijem izjavu za neku goruću temu, ja se pitam ima li sve ovo smisla. Ali nikada nisam došla u situaciju, da pomislim da bih se bavila nekim drugim poslom, jer smatram da je moja misija na ovoj zemlji profesija koju sam odabrala. Ne bi trebalo da imam uopšte dilemu, niti razmišljam o nekom drugom poslu. Dok ga budem radila, radiću ga na način na koji ga radim. Sigurno je da su teška vremena za novinarstvo, ne samo u Srbiji, nego svuda u regionu i da je jako teško izveštavati objektivno, a da ne naiđete na osudu svih onih koji se tu negde smatraju prozvanim. Međutim, vrlo je bitno da se borimo, da shvatimo da su smisao naši slušaoci, da je nama jedino bitan sud javnosti, a u praksi se zaista vrlo često susrećem sa primerima diskriminacije. Vrlo često niste prihvaćeni ni na samom terenu. Posebno kada su krizne situacije, budete dovedeni u vrlo neprijatnu situaciju u odnosu na one koji su učesnici u takvim situacijama. Tako da su ti stereotipi u društvu i u sveukupnom javnom diskursu vrlo dominantni. Često je i seksistički govor uperen i protiv onih koji su vidljivi u javnom prostoru i to se vrlo često neadekvatno sankcioniše“, ukazuje Maja.
Ona smatra da novinarska udruženja još više treba da se angažuju u promociji novinarske profesije i da zaštite sve medijske radnike, pre svega žene.
„Nažalost, u javnom diskursu sve se više čuju pogrdni nazivi za novinarke. Profesija se polako na neki način i urušava zbog takve atmosfere, ali ono što je važno, da kao novinarka, i radim svakog dana, jeste da se sačuva dostojanstvo ove profesije i da bez obzira na sve teškoće, treba biti hrabar i treba biti častan i onda ste na dobrom putu, ne može vam niko ništa“, zaključuje Maja.
Zorica Vorgučić, novinarka i urednica RTV Kim iz Čaglavice, ne deli novinarstvo na muško i žensko. Novinarstvo je za nju podjednako za oba pola. Bitan je, kaže, samo pristup i način na koji obavljate posao. Svesna je da novinarstvo može da bude težak posao i opasan u nekim momentima, ali, smatra da se žene odlično snalaze u tim situacijama.
„Evo ja na terenu recimo, pretežno viđam neke žene novinarke, mnogo više nego muškarce, i u opasnim situacijama takođe. Mi smi nedavno imali jednu prilično opasnu situaciju u Severnoj Mitrovici i tamo sam na terenu zaista videla više novinarki koje izveštavaju, nego novinare“, primećuje Zorica.
U novinarstvu žene su možda u prednosti, što kako Zorica kaže, svojim šarmom razoružaju sagovornika, pa se desi da dobiju bolji odgovor od svojih kolega. Smatra i da žena na rukovodećim pozicijama u medijima, ima dosta.
„Možda ne toliko koliko je muškaraca, ali svakako ima i urednica i vlasnica medija, koje odlično obavljaju svoj posao. U redakcijama na srpskom jeziku, su uglavnom žene urednice. U našoj redakciji su sve žene u desku.“
Da se bavi novinarstvom, Zoricu motiviše potreba za istinom i pružanje prave informacije građanima, posebno u Srbiji i na Kosovu, gde, kako kaže, ima puno medija koji tabloidno izveštavaju i rade za vlast. Kaže, da medij za koji ona radi, poštuje sve novinarske kodekse.
„Smatram da radi objektivno. To je ono što me najviše motiviše. Dakle, profesionalizam. Ja zaista nikada ne bih radila za medij koji promoviše bilo kojeg političara, ili koji tendenciozno izveštava, ma kolika plata bila“, tvrdi.
Zorica je ponosna uvek kada napiše dobar članak, napravi dobar prilog ili emisiju, a posebno kada njeno izveštavanje izazove reakcije u društvu i inicira neku promenu na bolje. Ponosna je i na slobodu koju ima u svom radu.
„Srećna sam što me niko ne sputava da postavim pitanje i što sa događaja ne odlazim pognute glave. Najponosnija sam kada moj rad pozitivno utiče na druge, pozitivno, naravno. Na primer, posebno me raduje to što je nakon mog izveštavanja, napravljeno nekoliko kuća siromašnima i što su pojedine institucije reagovale na svoje propuste i ispravile ih, što sam pokrenula neke stvari u društvu. Ponosna sam i na to što sam radila sa mlađim ljudima i što sam proizvela novinare“, zadovoljno ističe.
Koliko god da je novinarski posao stresan i zahteva odricanja, Zorica nikada nije pomislila da je uzalud baviti se njime.
„Možda sam nekada bila tužna što sam nešto propustila. Međutim, potreba da uradite nešto važno, da objasnite publici šta se dešava, to me pokreće. Kosovo je kao područje zanimljiva tema, stalno se nešto dešava i vi prosto nemate priliku da vam bude dosadno. Mnogo je posla za novinare, mnogo je neistraženih priča i ja sam se prosto, navukla na novinarstvo.“
Na kraju, Zorica priznaje, da zbog posla nekada nema vremena, posebno za ljude koje voli, a pre svega za porodicu i žao joj je zbog toga. Međutim, kako kaže, vidi da oni to razumeju i podržavaju je u njenom radu.
Sonja Milojević je glavna i odgovorna urednica na TV Most iz Zvečana. Ne vidi prednosti u ženskom novinarstvu, posebno kada je žena urednica u nekom mediju. Naprotiv, kaže da, tek kada ste na takvoj poziciji, slede borba i dokazivanje.
„Kada postanete urednica jednog takvog velikog medija, bilo da je televizija, radio, portal ili novine, ili da vodite neku veliku, važnu i bitnu emisiju u ovim navedenim medijima, većini će biti teško da prihvati da jedna žena kao takva, na čelu tako velike i važne, profesionalne medijske kuće, može da bude to što jeste. Žena, a da misli svojom glavom, da upravlja, da drugi nju slušaju, jednom rečju, da bude strah i trepet, ali da profesionalno i odgovorno iznese svaki zadatak koji je postavljen pred nju“, kaže Sonja.
U takvim situacijama, Sonja smatra da žene treba da budu podrška jedna drugoj, nikako da se takmiče sa muškarcima.
„Suprotno od toga, treba da budemo ono što jesmo, ponosite, važne, jake i stabilne i da dokažemo i opravdamo ono za šta smo postavljene na određenu funkciju u medijima, bilo da se ona zove glavni i odgovorni urednik, urednik programa, urednik vesti, novinar, reporter ili šta god drugo bilo, bitna je naša profesionalnost, bitan je naš stav i bitno je da odgovorno, jako i istinito, prikažemo ono što smo mi i kako drugi treba da nas vide“, ističe Sonja.
Sonja Milojević se novinarstvom bavi 11 godina. Motiv je jednostavan – ljubav prema pisanju i istraživanju.
„Prosto prema situacijama u kojima možete da dominirate na taj način da istražujete, da pomažete, da vas neko sasluša, ali da u većini slučajeva vi slušate, a da sve to prikazujete da li kroz televiziju, u mom slučaju je kroz televiziju, jer radim na televiziji. Uglavnom da prezentujete vašoj publici.“
Svakodnevni rad, situacije u kojima pomažete drugima, kada vas nako sluša, kada vaša priča ima srećan kraj, segmenti su ovog posla, koji Sonju čine ponosnom.
„Ja sam ponosna svakog dana kada dođem kući i kada sumiram rezultate, šta sam radila od ujutru do uveče i da bilo da su loši ili da su dobri rezultati, svakako sam ponosna na njih, jer sam se trudila tokom čitavog dana da se nešto odradi i da ono što nije završeno, završiće se već sutradan. Prosto morate biti ponosni na sebe i na svoje kolege, na jedan čitav tim koji radi i proizvodi, zarad gledalaca, slušalaca, čitalaca, kako god, zavisi za koji medij radite.“
I Sonju smo pitali da li je bilo momenata i situacija koje su je naterale da pomisli da bavljenje novinarstvom nema smisla. Kaže, nikada, jer smatra da u svakom poslu ima poteškoća, i da je samo pitanje koliko ste sposobni i spretni da ih prevaziđete.
„Nisam dozvoljavala da sebe ubedim u to da ova profesija nema smisla. U svakoj priči, u svakom događaju, u svakoj situaciji, novinar mora da izađe kao pobednik u onom smislu da je zadovoljio odgovore na sva pitanja“, podvlači Sonja Milojević.
Sanja Sovrlić, novinarka je telavizije N1 iz Beograda. Dok je radila na Kosovu, bila je novinarka RTV Mir iz Leposavića i uređivala portal Crno beli svet. Subjektivna je po pitanju žena u medijima, jer, kako kaže, mnogo više poznaje izuzetnih novinarki nego novinara, koje svoje teme rade posvećeno, detaljno ih analizirajući.
„Čini mi se da u radu svojih priča, unose neku dozu strasti, što je važno, jer nije dovoljno da se samo ispoštuju elementi novinarskog zanata, nego je jako bitno da priču kojom se bavite, osetite da imate neku dozu saosećanja prema ljudima o kojima radite priču, posebno ako su to neke ljudske priče. Isto tako, i kada je politika u pitanju, kada imate nešto što vas pokreće da biste tu priču odradili na adekvatan način. Po ovom pitanju sam subjektivna, zato što sam osetljivija na žene i na žene u novinarstvu“, kaže Sanja.
Misli da je motiv bavljenja novinarstvom univerzalan, za sve koji se njime bave, a to je osećaj za pravdu i potreba da se borite za nju.
„Čini mi se da je to glavni motiv i za žene i za muškarce, koji se bave ovim poslom. Potreba da ispravite neke nepravde, makar one bile tu negde u komšiluku ili u nekom bliskom okruženju, na svakom koraku vidimo neke nepravde ili u svom bližem okruženju, nepravde velikih u odnosu prema malima, da li su to nepravde institucija prema građanima, da li je to nešto na globalnom nivou, gde oni koji su moćni i dominantni na neki način čine nepravde onima koji nemaju načina da se odbrane. Mislim da je neka potreba da se makar neki minimum uradi. Naravno, svesni smo svi mi da ne možemo preko noći da menjamo svet, ali verujem da je ta promena moguća makar na nekom mikro nivou, a kad se rad svih novinara nekako skupi, kada imamo što više ispravljenih tih malih nepravdi, možda ćemo i ovaj svet učiniti boljim mestom za život. Mislim da je to ključna stvar koja ljude pokreće da se bave ovim poslom“, uverena je Sanja.
Ponosna je uvek, kada njen rad proizvede neku promenu na bolje. Navela je i jedan konkretan primer.
„Prvo mi na pamet pada jedan primer dok sam još uvek bila na Kosovu, kada je dečko objavio na društvenim mrežama da mu je prekinut ugovor o radu, odnosno da je samo prestao da prima platu iako je odlazio na posao i nije mu bilo jasno šta se desilo. Ja sam uradila jedan članak. Razgovarala sam i sa njim i sa drugim ljudima, koji su bili u sličnoj situaciji, sa gradonačelnikom te opštine takođe, i on mi je u tom intervijuu rekao da je u pitanju greška, da bi na kraju taj mladić bio vraćen na posao. Mislim, da ta stvar nije sitna. Ukoliko češće imamo takve neke promene, možemo doprineti da dođe i do nekih promena većih razmera. To je jedan primer koji mi je ponovo vratio veru u to – da ipak ima smisla baviti se ovim poslom. Bilo je tu i nekih primera gde obiđete neko selo, pa onda ljudima nakon toga, poprave put. Mislim da te stvari, gde se stvarno vidi da građanima se nakon priče nešto u životu promeni, nas motiviše da nastavimo da se bavimo ovim poslom“, ističe Sanja.
Poslednjih godinu i po dana Sanja je deo redakcije televizije N1. Kaže, da to što sada radi u Beogradu, ne menja stvari, da i dalje ima identitet novinarke sa Kosova, i da se i dalje oseća kao deo tima svojih kolega sa Kosova sa kojima radi na zajedničkim pričama.
„Ono što sam samo tom identitetu dodala jeste da sam sada i novinarka N1 televizije koja trenutno radi u Beogradu. Ali često idem na Kosovo, ponovo se vraćam i to ne znači da sam od te teme i uopšte od Kosova otišla. Mislim da je važno da naglasim, da novinari koji rade na Kosovu, mnogo češće imaju osećaj odmerenosti. Pre svega oni koji izveštavaju na srpskom jeziku. Zbog situacije u kojoj se nalaze, između dve vatre, Beograda i Prištine, ali i drugih koji imaju utucaja na situaciju na Kosovu, mnogo su odmereniji. Sećam se, dok smo još bile na Kosovu, koleginica i ja smo radile neki projekat, u kom smo tražile lažne vesti. Praktično, najmanji broj lažnih vesti bio je u medijima koji izveštavaju na srpskom jeziku na Kosovu, u odnosu na veliki broj medija iz Prištine i Beograda, što pokazuje visok nivo odgovornosti novinara koji na srpskom jeziku izveštavaju na Kosovu“, naglašava Sanja.
Novinare koji rade na Kosovu, Sanja vidi kao jedno svetlo koje pokazuje šta se zapravo dešava na terenu. Zato je, kaže, u stalnoj komunikaciji sa svojim kolegama, o temama koje se tiču Kosova, jer smatra da je bitno da se one na pravi način čuju i u Beogradu.
I Sanja je od onih koji misle da nema novinara koji se bar nekada, ako ne i svakodnevno, nije zapitao „ima li smisla ovo čime se bavim“, posebno kada uočava nepravdu i smer u kojem društvo ide. Ali, kako kaže, novinari i jesu ti čiji glas treba i mora da se čuje u javnom prostoru.
„Mislim da svi to pitanje postavljamo sebi svakodnevno, ali se ponovo vratimo na isto, da smo ovaj poziv izabrali i da nema povratka, da iznova nalazimo smisao zbog čega se njime uopšte bavimo.“
Izvor: Radio Kontakt plus
