Psiho-socijalna podrška ženama – žrtvama nasilja je od ključnog značaja za njihov povratak u žuvotnu normalu i dalje napredovanje, kaže psiholog Đurđica Kazić. Naglašava da je uvek nezahvalno govoriti o eventualnom povećanju tj. smanjenju broja slučajeva porodičnog i rodno – zasnovanog nasilja, jer se može desiti da se broj slučajeva povećava, a ne prijavljuje, i obrnuto – da se ne povećava broj slučajeva, već samo broj prijavljenih nasilnih situacija. Ono što je prema rečima naše sagovornice ipak sigurno, jeste da se svest o nužnosti prijavljivanja nasilja i potreba za socio-psihološkom podrškom povećala, naročito u ovoj godini. Polako se otvaramo kao društvo, kaže i dodaje da nam je svima potrebno mnogo više empatije ali i brige za sopstvena osećanja.
Đurđica Kazić je kao psiholog bila angažovana na aktivnosti „Pružanje psihološkog savetovanja putem telefona tokom pandemije kovida 19“, koju je Populacioni fond Ujedinjenih nacija (UNFPA) sprovodio na području opština sa većinskim srpskim stanovništvom na Kosovu, u periodu od decembra 2020. do juna 2021. godine. Radi se o telefonskoj liniji koja je bila otvorena kako za žene -žrtve porodičnog nasilja, tako i za decu – žrtve, tinejdžere ali i sve ljude koji su u datom periodu imali psihičkih poteškoća. Oni su mogli da psihologa kontaktiraju SMS-om, a onda ukoliko požele, zakažu i seansu sa njim.
„Naročito u decembru, a onda u martu, pozivi su bili mnogo češći nego u ostalim mesecima. Ne postoje ugroženije i manje ugrožene grupe. Žrtava nasilja ima u svim kategorijama. Zapravo, svaki pojedinac jeste potencijalni ili nasilnik ili žrtva nasilja“ kaže Kazić, ali ipak dodaje da se posebna pažnja mora posvetiti adolescentima, koji, pored toga što često trpe fizičko ili emotivno nasilje u porodici i društvu, nejčešće su žrtve sajber nasilja.
Psihičko stanje žene – žrtve je veoma kompleksno. Nažalost, one često kao razlog ostanka u braku sa nasilnikom, navode da ne žele da naruše porodicu i da decu liše prisustva očinske figure u njihovom životu. Ipak…..
„Život u nefunkcionalnim uslovima ostavlja posledice i na samu ženu, ali i na decu. Individualna je stvar kako će ko to podneti, kao što su individualni razlozi iz kojih žene ostaju u jednom okruženju koje ni za koga nije zdravo. Ali tu postoje mnogi faktori… Ekonomska zavisnost od druge osobe, odsustvo podrške njene porodice i okruženja , odsustvo komunikacije i ćutanje o svemu, strah od osude okoline i konačno strah da neće moći ona sve to sama da iznese. Zbog svega toga, njoj bude lakše da sebe i dete ostavi tu gde jesu“ kaže Kazić.
Kada ipak jednom odluči da izađe iz tog začaranog kruga pakla, žrtvi je neophodna podrška apsolutno celog društva.
„Svaki vid podrške, ma on dolazio od komšija, prijatelja, rodbine, državnih institucija ili čak i nekih organizacija civilnog sektora, dakle podrška sa bilo koje strane, u trenutku može da učini da se ta osoba oseti vrednom i sigurnom. Psilhološka podrška čini da osoba ima osećaj da neko brine za nju i da nije sama, da ne mora sve sama i da postoji neko ko želi da joj pomogne. Bilo koji vid podrške znači sigurnost“.
Nasilje, podseća naša sagovornica, nikada nije privatna stvar. Bilo da govorimo o vršnjačkom nasilju, nasilju u porodici ili uličnom nasilju, to je uvek problem cele zajednice.
„Može sve to da se prevenira aktivnim uključivanjem mladih. Do sada su uglavnom psiholozi, pedagozi, nevladine organizacije, radile na podizanju svesti. To je uredu, ali čini mi se da je sada trenutak da se stvari podignu na viši nivo. Umesto da tražimo odgovor na pitanje zašto se nasilje dešava, trebalo bi da se svi angažuju – škole i roditelji, da se sa decom i mladima razgovara što više“ ističe Kazić.
Nije svim žrtvama pomoć baš u svakom trenutku dostupna. Ali, smatra psiholog, ako se sve institucije uključe i združe snage – policija, socijalne ustanove, škole, zdravstvo, crkva – onda postavljamo jedan zajednički cilj koji će biti dostižniji. Ipak, za trajno rešenje, od krucijalnog značaja je rad sa mladima.
„Mi jako malo znamo o tome na koji način mladi razmišljaju, kakva su njihova uverenja i kako oni gledaju na celokupnu situaciju. Njihovo mišljenje se retko uzima u obzir. Možda bi bilo dobro da se oni saslušaju pa da se onda vidi šta nam je dalje činiti, kako oni mogu da doprinesu rešavanju i ovog ali i drugih problema u društvu“ smatra Kazić i dodaje da je kulturološki princip „ti si mali ti ništa ne znaš“ jako duboko ukorenjen u našem društvu i jako je teško odvići se od toga, a ma kako bezazleno zvučalo, ta poruka ima težinu – da nečije mišljenje nije bitno.
Male sredine odlikuju se palanačkim manirima, uskim vidicima i strahovanjem od svega što odskače od ustaljenih i dobro utabanih uverenja. Iskorak iz kulturološkog kalupa koji napravi makar i jedna osoba, jeste napredak.
„Ja, kao psiholog i kao osoba, verujem u promenu. Ona je i te kako moguća. Jedna osoba kada doživi ličnu promenu, to je pomak za celu zajednicu. Jedan čovek kada napravi taj iskorak, cela zajednica ide u širinu. Mislim da smo napredovali po tom pitanju i veoma sam optimistična“.
Govoreći o starijoj populaciji, naša sagovornica podseća da su tokom perioda izolacije, oni bili u najtežem položaju. Ponajpre, bili su uplašeni jer je koronavirus bila pogubna za ovu kategoriju populacije. Zatim, bili su usamljeni jer njihovi bližnji koji su bili socijalno aktivni, imali su strah da im dolaze i da im se približavaju kako ih ne bi eventualno zarazili. Ipak, sada je nešto bolje jer više nismo toliko zatvoreni, a vakcinacija je omogućila slobodu kretanja i bogatiji socijalni život. I ovde je, prema njenom mišljenju, institucionalna podrška ključna, a ona može da se organizuje kroz volonterski aktivizam, angažovanje geronto-domaćica i geronto-domaćina, kao i kroz zdravstvene patronažne službe.
Sumirajući sve pomenute probleme, Kazić podvlači da iza svega stoji naša emocionalna zatvorenost.
„Mnogo pažnje obraćamo na to kako se hranimo, kako se oblačimo, kako ćemo da izgledamo, da li smo uspešni, a jako malo se priča o emocionalnoj svesti, malo obraćamo pažnju na to kako se ljudi osećaju. To bi trebalo da bude poruka – obratimo malo više pažnju na naše emotivne potrebe i jasno ih saopštimo ljudima, kako oni ne bi morali da ih pretpostavljaju. A drugima bi valjalo da prilazimo sa manje osuđivanja i sa više empatije“ poručuje na kraju Kazić.
Izvor i foto: Radio Mitrovica sever
