POHVALA KNjIZI
Ti si najlepše dete koje je ikada rođeno. Večno. Besmrtno.
U tebi su sačuvani svi srušeni spomenici, svi nestali narodi, sve izumrle civilizacije. Ti imaš snagu, da posle potpune tame, sve počne iznova da se gradi.
U tebi je tajna postanka i zagonetka nestanka.
Ti si uteha. Bezuslovan azil svim umornim, jadnim, zlosrećnim, promrzlim, slobodnog daha gladnim, beskućnim, burom šibanim.
Brežuljak si obasjan rumenilom svitanja, ostrvo osunčano, isto onakvo kakvo se, izlomljeno kroz suze, pričinjavalo starim brodolomnicima, odustalim od veslanja, uplakanim strahom od izvesnosti smrti.
I poslednja opomena si ti. Upozoravaš na bubnjeve apokalipse, ukazuješ na ono što već može da se čuje i vidi iza okuke naših dana.
Ako te i ne razumem, ja te beskrajno volim i dopuštam ti da me, s vremena na vreme, nadahnjuješ svojim dražima nedokučivosti.
I kada u tvojoj utrobi laž buja, plamen istine greje moju dušu.
Zahvaljujući tebi zapljuskuje me dar da vidim beskrajnu ravnicu kada mi oči love privid planinskih vrleti. I ja mogu da osetim toplinu sunca kada se dušom razliju ledene igre mesečevih senki.
Ti si oaza sigurnosti. Plodiš smislom moje traganje za neizrecivim.
Zlo se često po tebi razliva, slobodno i nezaustavljivo. Ali i taj dodir iskonskog zla, toliko privlačan i podoban čoveku, njegovoj strasti na izvoru života, i smrti, čini me spremnim da spoznam suštinu dobrote i lepote.
Razvratna si ti, da, jesi, do srži ogoljavaš nemoral i blud, zastrašujuća si i bolna, pogana i prljava, a opet tako nevina i čista u pokušaju da svedočiš neotkrivenu tajnu ljubavi.
Ti si najpouzdaniji prijatelj, najmudriji savetnik, najstrpljiviji učitelj. Sve što je tvoje, i u tebi, pripada meni, zauvek.
U tebi klija zrno praiskonskog bunta i slobode. I najmoćniji vladar, a kamoli tiranin, zavisi od tvoje milosti. Zaćutiš li, biće progutan užasnom, večnom tišinom ravnodušja. Progovoriš li, biće označen neprolaznim belegom sramote.
Zvezda si ti, eksplozija, živa vatra koja osvetljava svemir.
Čak i u zagrljaju sa đavolom, put si do Boga.
Dok ti traješ – živim! Ako jednom nestaneš, umreće sa tobom i svet.
Ovaj tekst napisao je pisac. Aleksandar Dunđerin. I dok čekamo da obelodani koliko je dobar pisac – pisac, tera nas da ga posmatramo kao pisca -književnog teoretičara i kritičara. Kao autora antologije srpske književnosti na Kosovu i Metohiji u prve dve decenije XX veka, pod veoma kompleksnim imenom „Neodoljiva teškoća postojanja“. Promocija knjige održana je u PKC “Akvarijus” u petak, 15. oktobra u okviru prvog malog sajma knjiga “Pijaca knjiga”.
Da li je dovoljno znati o čemu je Kundera pisao u „Nepodnošljivoj lakoći postojanja“ pa u startu shvatiti o čemu Dunđerin piše? Mogao je kao većina dobrih, starih proverenih teoretičara da igra na sigurno i da postane autor „Antologije srpske književnosti na Kosovu i Metohiji u periodu od 2000. do 2020. godine“. Jasno. Precizno. Ozbiljno. Koncizno. Jednostavno i …… dosadno. Čak previše jednostavno za Dunđerina i nedopustivo dosadno za Dunđerina. Jer Dunđerin nije teoretičar. On to uistinu može da bude i sme da bude. Obrazovanje mu daje mandat da se bavi književnošću kao što se biolog bavi mrtvom žabom. Otvoriš, zagledaš, secneš tu i tamo, mestimično zguliš kožu da dobro vidiš muskulaturu teksta, skelet pesme, da prebrojiš svako pripovedačko rebro,prepipaš stilske figure kao pršljenove i vidš sve eventualne nepravilno srasle frakture na njima. Da izvadiš srculence ispripovedanog i zagledaš ga pod neonski hladnom sterilnom belinom profesionalne objektivnosti.
Dunđerin to ne radi tako. Jer on nije teoretičar niti za čitalačku publiku smarački kritičar (frapantno veliki deo čitalačke publike smatra kritičarske osvrte beskrajno dosadnim). Dunđerin je pisac na privremenim i povremenim poslovima teoretičara i kritičara – lutke iz koje će izaći romansijer.
Dok se to ne dogodi pitamo se – zašto bi neko antologiji srpske književnosti u prve dve decenije XX veka dao ime „Neodoljiva teškoća postojanja“ i na šta to aludira?
Kundera je pisao o umetnicima u Pragu u vreme Praškog proleća. Političkom kontekstu koji iako izvanredno važan, iako naizgled dominantan i određujući za živote glavnih likova, ipak posustaje pod ličnim htenjima, najintimnijim potrebama i moralnim sunovratima i uzdizanjima junaka. Jesu li politička kulisa i značaj koji im se daje, zapravo uvek u formi Potemkinovih sela u emotivnom životu čoveka, u suštini njegovog postojanja ili Češka prosto nema dovoljno stabilnu mitopoetiku prostora? Možda istorijske okolnosti koje tu mitopoetiku obezbeđuju, moraju da budu duboko isprepletane sa hrišćanskom mišlju a Praško proleće i nije bilo baš najbolje vreme za propagandu takve misli.
Ako je lakoća postojanja za Kunderu u Češkoj bila nepodnošljiva, šta je to što teškoću postojanja na Kosovu i Metohiji čini neodoljivom?
Dunđerin kaže da mu je cilj bio da „popravi recepciju književnosti Kosova i Metohije u poslednje dve decenije ovog veka i da se promeni trend njenog prećutkivanja u okviru nacionalne liretarure“. I svakako je to uspeo. Napravio je popis aktivnih pisaca iz tog perioda i pored toga što je od njih zahtevao da budu stilski zreli, autentični u umetničkom izrazu, originalni u doprinosu koji daju nacionalnoj literaturi, on je imao još jedan zahtev. Morali su da u periodu od 2000. do 2020. žive i stvaraju na Kosovu i Metohiji. Dakle nema insistiranja na geografskoj autohtoniji ali na hronološkoj – da. Pisac nije nužno morao da se rodi na Kosovu niti da na njemu živi pre 1244, ali morao je da se popne na Kosovo onda kad se do njega dolazilo najstrmijim putem, i da se na njegovom oštrom vrhu meškolji i žulja tih dvadeset teških godina. Skroz pošteno. Teškoća postojanja je nešto najbolje što jednom umetniku može da se dogodi. Ako beži u komfor-zonu, ako se odluči za lakoću postojanja, jedino što oseća je nepodnošljivost. Biti na Kosovu, znači biti gore. Iznad. Biti tamo gde je vera jača po nuždi, život gušći i koncentrovaji jer je nesigurniji, osećanja snažnija i intenzivnija, misao tanka a jaka, Srbija vidljivija čak i kad je nevidljiva.
Dunđerin je kako ga Rastko Šobajić u emisiji „Na veslu priča“ nazva – izbeglica na Kosovu. Raseljeno lice iz Vojvodine. „Dobro, jesi li ti normalan?“ Pitali su ga kada je napustio lakoću postojanja na relaciji Novi Sad – Beograd i došao da ostane u Mitrovici. Kosovskoj. Ne Sremskoj. Počinivši ovakvu transgresiju, Dunđerin otkriva da je život pod kosovkim okolnostima, prečica do smisla. Vrtoglavo strma za jednog Vojvođanina. Neshvatljivo laka ako te njome vodi sigurna ruka nekog domaćina, neke „seljančice“ koja je tom stazom prošla mnogo puta i zna je napamet. Seljančica iz priče je akademski slikar Miljana Dunđerin. Selo – Lipljan.
Književnici uvršteni u antologiju se kroz svoju literaturu ne bave Koovom opsesivno. Ne svi i ne prioritetno. Kosovo je književno gledano preteška sirovina. Ono samo je neobjašnjivo. Drugačije. Staračka mudrost i detinji nestašluk. Najlepša, rana prizrenska trešnja i istovremeno davljenje njenom košticom. Slatko meso istočke pastrmke i njena kost u grlu. Strah zbog dolaska NATO vojnika u Leposavić 99. i olakšanje zbog dolaska NATO vojnika u Leposavić 2021. Kosovo – zemlja božanstvenog apsurda, ljudske nesalomivosti, gde se i obraz baš kao i glava lakše gubi. Kosovo – prava zemlja čuda. Najveći izazov savremene nacionalne literature. Dunđerin je njoj dug odužio. Teoretišući –da. Romansijerski – ne.
„U tebi klija zrno praiskonskog bunta i slobode. I najmoćniji vladar, a kamoli tiranin, zavisi od tvoje milosti. Zaćutiš li, biće progutan užasnom, večnom tišinom ravnodušja. Progovoriš li, biće označen neprolaznim belegom sramote.
Zvezda si ti, eksplozija, živa vatra koja osvetljava svemir.
Čak i u zagrljaju sa đavolom, put si do Boga.
Dok ti traješ – živim! Ako jednom nestaneš, umreće sa tobom i svet.“
Pohvala knjizi ili pohvala Čoveku? Pohvala knjizi ili pohvala Kosovu? O svemu što na ovom svetu jeste deo univerzalnog smisla, govori se na isti način. Ljubavni. Antologija „Neodoljiva teškoća postojanja“ izraz je beskrajne, krajnje bezinteresne, najhrišćanskije ljubavi autora prema njegovom Kosovu i Metohiji. Onom Kosovu na koje je on stigao težim putem. Vođen željom da otkrije „tajnu postanka i zagonetku nestanka“. Kosovsko opredeljenje, Kosovo kao mitopoetski prostor koji od pamtiveka draži intelektualni i umetnički srpski nerv, kosovska priča – o svemu tome Dunđerin piše u predgovoru antologije, predstavljajući stvaraoce koje smatra vrednim pamćenja književne istorije Srba. Među njima su Darinka Jevrić, Petar Sarić, Mitra Reljić, Slobodan Kostić, Dragomir Kostić, Živojin Rakočević, Žarko Milenković, Srđan Košanin, Branka Kasalović i mnogi drugi.
Antologija „Neodoljiva teškoća postojanja“ koja je ujedno prvenac izdavača Alternativna iz Kosovske Mitrovice, predstavljena je javnosti u petak (15. oktobra). Promocijom ove antologije, otvorena je prva književna manifestacija „Pijaca knjiga“, koju je organizovao PKC „Akvarijus“. Reč je o svojevrsnom malom sajmu knjiga, na kome svoja dela izlaže jedanaest izdavačkih kuća uglavnom sa Kosova i Metohije. Pored Panorama – Jedinstva, Doma kulture Gračanica, Doma kulture Zubin Potok, Lestvi iz Kosovske Mitrovice, Književnog društva KiM, Domovika i drugih izdavača sa našeg podneblja, svoj izdavački opus predstavio je i poznati Službeni glasnik. Takođe, mnoštvo knjiga doneto je iz privatnih kolekcija, među kojima je poseban doprinos dao Zoran Vukadinović, direktor ove novouspostavljene manifestacije. Sajam će trajati do srede, 20. oktobra.
“I kad si u zagrljaju sa đavolom, put si do Boga”.
Kako to knjizi polazi za rukom (rečju)? Može li išta ili iko na ovom svetu da bude u nečasnom zagrljaju a da kroz taj zagrljaj stigne Živ do Časnog prestola? Možda i može. Onaj koji se u taj zagrljaj zapetljao greškom, naivno, u potrazi za ljubavlju. U samoj potrazi za Bogom kao Najljubavlju….ili možda….
Eto, ovo je posao knjige. Pokretačka poluga fantastičnog misaonog pogona.
Vreme je za knjigu. Tačka.
Izvor: Radio Kosovska Mitrovica
Foto: PKC “Akvarijus”, Miloš Kabašić
