Izložbom grafika „Presanci“ stvaraoca Milana Simića, sinoć je u PKC „Akvarijus“ završen treći Eko Art fest.
Reljefne grafike utisnute grafičkom presom u papir, čine jedinstveni večni herbarijum. Podsećaju na onu zanimljivu nastavnu aktivnost iz petog razreda za koju vam kako videsmo sinoć, sparušeni biljni leševi nisu neophodni.
Biljka ne mari da li će je neko pamtiti. Nema pretenzije da se urezuje u nečije sećanje, u neku istoriju, u papir. Biljka nema pojma kojim je sve imenima zovu. Ona jednostavno postoji u svojoj lepoti, svežem, reskom mirisu, svojoj lekovitosti ili toksičnosti. Ona zna da će njena smrt svakako biti korisna.
Čovek sa druge strane, veoma svesno ima sve te petenzije. Želi da se ureže u nečiju kožu. Da kao ožiljak zauvek ostane vidljiv na mekom srčanom tkivu drugog čoveka. Da kao u svežem betonu, ostane njegova stopa u pamćenju društva. Čovek ne želi da prestane da postoji. Biljka se time ne opterećuje.
Simićeve biljke su umrle odavno. Neke je presovao još osamdesetih, pa su stoga starije od većine posetilaca izložbe. Da bi reljefi biljnih skeleta postali vidljivi, neophodno je papirne podloge izložiti pravilno usmerenim svetlosnim zracima. Veoma zanimljivo.
Simić koji je zapravo pejzažni arhitekta, iz zdavstvenih razloga nije mogao da prisustvuje izložbi, ali je tu bila njegova supruga Lena Jovanović, vajarka.
„Ova izložba zapravo ne pretenduje da bude „ozbiljna“ umetnost i da tako bude shvaćena. Autor prosto uživa u onome što radi i želi da ponese tu ljubav prema biljkama sa sobom i da je prosto prenese u te druge sfere u kojima sad stvara“ keže Lena.
Tehnika kojom se ove grafike rade nije preterano komplikovana i Milan i Lena je izvode u kućnim uslovima. Razlog zašto je idalje niko ne primenjuje je taj što nikome nije palo na pamet da to radi.
„Koristi se grafička presa i biljke se prosto utiskuju u papir koji treba prethodno obraditi. To su ustvari sitni reljefi. Rezultati su interesantni zato što su neponovljivi – ista vrsta biljaka se može presovati milion puta i svaki put se dobije nešto drugo. To su monotipije i zato su interesantne“ priča Lena.
Ne samo da je svaki živi stvor monotipan, već i on kao jedinka ima milion verzija sebe. Sve zavisi u kojoj je pozi kad ga pritisneš. Ova priča o biljnom svetu je priča o čoveku. I biljka i čovek prestanu da postoje ako pritisak postane prejak. Ostavljanje traga je bolna rabota. Ako nećeš da nestaneš u truleži, nego da ostaneš u večnosti, budi spreman na bol.
Izložba „Presanci“ je dosad izlagana u galeriji „Singidunum“ u Beogradu. Mitrovačka izložba je druga po redu, a nakon našeg grada, presance će videti Japan, a onda i Francuska.
Milan i Lena sada zajedno rade na ovim malim remek delima. Oni su stručnjaci za „trajanje“ u vremenu. Kako da čovek potraje u vremenu? Kako se ostavlja dobar trag?
„Kako? Jednim pristojnim bivstvovanjem na ovom svetu. Više ostavljamo trag na drugim ljudima nego što to radimo fizički ili svojim delima na polju umetnosti. Mnogo je važnije kakav je ko čovek, nego koliko se njegova umetnost ceni“ kaže stručnjak.
U smrti sklonoj jednoličnoj pulsirajućoj biocenozi, budi monotip. Kad te pritisnu do neizdrža, kada čuješ cepanje srčanih šavova i škripanje neurona, tada te utiskuju u večnost. Možda “Presanci” ipak jesu ozbiljna umetnost.
Izvor i foto: Radio Kosovska Mitrovica
