Vladika raško-prizrenski Teodosije uputio je danas pismo verujućem narodu povodom Božićnog posta koji je počeo danas, a u kome poziva vernike da se u predstojećim danima i molitveno i konkretno nađu pri ruci onima koji pate i stradaju, jer “post je vreme
dublje posvećenosti našim bližnjima, posebno onima koji su u nevolji”. Pismo vladike Teodosija prenosimo u celosti u nastavku teksta.
“Na početku ovogodišnjeg Božićnog posta osećamo arhipastirsku obavezu i potrebu da vam se očinski obratimo i podsetimo na značaj svih ovih nedelja koje su pred nama, a u kojima ćemo se molitveno pripremati za susret sa Bogomladencem Hristom u radosnom prazniku Rođenja Njegovog.
Ove godine, u Božićni post ulazimo u nimalo lakim okolnostima, naročito obeleženim pandemijom korona-virusa. Sa velikim bolom i zabrinutošću vidimo da je, kako kod nas tako i svuda u svetu, zdravstvena situacija svakim danom sve teža i duboko sastradavamo sa svim obolelim, koji ovaj blagosloveni period posta dočekuju u bolnicama ili izolovani u svojim domovima. Posebno se molitveno sećamo naših hrabrih lekara i medicinskog osoblja, koji danonoćno brinu o našem zdravlju, i time neretko žrtvuju i svoje sopstvene živote, zdravlje, snagu i porodične obaveze da bi izvršili svoju ljudsku dužnost i našli se na pomoći svima koji pate i stradaju.
Vreme posta uvek je bilo vreme pojačanog truda u našem hristočežnjivom životu. Sveta Crkva je uvela praksu redovnih postova, da bi nas što bolje pripremila za susret sa velikim praznicima. Ali, često Crkva blagosilja i postove u vreme raznih nevolja i stradanja, kao izraz našeg ličnog i svenarodnog pokajanja i dubljeg posvećivanja naše duše i tela Hristu Gospodu, jedinom istinskom spasitelju i iscelitelju. Brojni su primeri u istoriji naše Crkve, ali i u Starom Zavetu, kada je pokajanje, izraženo postom, doprinosilo prestanku ili ublažavanju stradanja, ozdravljenju i pomoći Božijoj. Bog Čovekoljubac uvek je tu da nam pomogne. Ali mi, često svojom zanesenošću prolaznim stvarima ovog sveta i veka, zatvaramo svoje srce da njegova blagodat ogreje dubinu našeg bića i učini nas sposobnim da primimo taj dar ljubavi i sile Božije, koja se neprestano izliva dejstvom Duha Svetoga, na vascelu tvar.
Pored svakodnevnog molitvenog života i uzdržanja od pojedine vrste hrane, po pravilima naše Crkve, ne smemo da zaboravimo da je post pre svega vreme dublje posvećenosti našim bližnjima, posebno onima koji su u nevolji. Naći se pri ruci onima koji pate i stradaju, u okvirima naših mogućnosti, blagosloven je prinos Gospodu. To nas stalno uči da sastradavamo jedni drugima i da ljubav prema Bogu potvrđujemo svakog dana ljubavlju prema bližnjima. Posebno bismo, u ovom kontekstu, pomenuli odgovornost jednih za druge. Naša vera u Boga nije praznoverje, neka lična odvažnost bez obzira kako će se ona odraziti na druge, već se ona uvek meri čovekoljubljem i brigom za naše bližnje, posebno one slabije, starije i nemoćne. „Sve mi je dozvoljeno, ali nije mi sve na korist“, uči nas Apostol Pavle. Zato u ovim okolnostima rasprostranjene pandemije, odgovorno ponašanje je veoma važan izraz našeg posta i služenja Bogu, jer čuvajući sebe, mi čuvamo i bližnje sa kojima živimo. Kao što, po rečima Hristovim, nema veće ljubavi nego da neko položi život svoj za bližnje, s pravom možemo zaključiti da nema većeg greha nego, ne dao Bog, da neko svojom nesmotrenošću i neodgovornošću ugrozi život bližnjeg i ponese njegovo stradanje. Ne smemo nikako dozvoliti da nečiji život doveka nosimo na svojoj duši.
Zato, u ove blagoslovene, ali istovremeno i teške dane, kada polako plovimo uzburkanim morem svakodnevnog života, ispunjenog brigama i nevoljama, ka tihoj luci praznika Rođenja Spasitelja Hrista, pozivamo sve vas, draga naša braćo i sestre, da zajednički, svako po svojim mogućnostima, umnožimo svoje trudove u molitvi i postu, u brizi za bližnje, stare i bolesne, u odgovornosti da nikoga ne ugrozimo svojom drskošću i slobodom, kao i spremnošću da se uzdržimo od svega što drugome može naneti bol, patnju i stradanje. Naše uzdržanje od hrane treba da bude povezano sa milosrđem, kao što su to drevni hrišćani uvek činili; revnovanje za istinu i pravdu, razblaženo ljubavlju i trpljenjem; da nosimo slabosti jedni drugih, gledajući u bližnjem sam lik Spasitelja Hrista, koji nas je po svojoj neizmernoj ljubavi sve priveo u postojanje i udostojio čudesnog dara života.
Bog da vas sve ukrepi u ovom podvigu posta i molitve, da bismo radosne božićne praznike dočekali i proslavili u miru, zdravlju i radosti. Ako nam okolnosti budu nalagale, treba u svemu da budemo i skromni, kao što je i sam Hristos smireno i u tišini došao u ovaj svet, rodivši se u vitlejemskoj pećini. Nikada ne treba da zaboravimo da Bog od nas ne traži slavu i čast, kao što to čine moćnici ovoga sveta, već prvenstveno traži srce čisto, skrušeno i otvoreno. On se sam proslavio u nama i podelio je sa nama sve svoje bogate duhovne darove.”
Izvor: Zvanična stranica Eparhije raško – prizrenske i kosovskometohijske, Radio Kosovska Mitrovica
Foto: Sputnik
