S dolaskom hrišćanstva, jaje je postalo simbol ponovnog rađanja čoveka.
Pravoslavna crkva daje blagoslov da se jaja mogu farbati svakog dana u nedelji koja ima prefiks „velika“, odnosno, na Veliki ponedeljak, utorak, sredu, četvrtak, petak ili subotu. Jedino se jaja ne farbaju na Vaskrs.
U porodici Vanovac iz Kosovske Mitrovice, vaskršnja jaja se boje na Veliki petak.
“To sam naučila prvo od moje bake, pa posle od mame i to je nešto što sam prihvatila kao dogmu. Nikada nisam uzela u razmatranje da to radim nekog drugog dana. Poštujući tradiciju, ja se držim Velikog petka“, objašnjava nam Ivana Vanovac.
Farbanje vaskršnjih jaja ima duboku simboliku u svakoj pravoslavnoj i hrišćanskoj porodici.
Iz Ivaninog ugla, vaskršnja jaja simolizuju očuvanje tradicije na dva načina:
„Prvo, govorimo o nacionalnom identitetu i važnosti toga da kao narod koji se deklariše kao pravoslavni, kao hrišćanski, čuva to sećanje i zaveštanje koje je ostalo. Naša tradicija je uspela pet vekova da sačuva te lepe običaje, čak u ono doba kada je bilo mnogo teže, bez medija, bez bilo kakve vrste slobode, čak i onog osnovnog opštenja među ljudima u vreme Turaka, uspeli su da sačuvaju te običaje. Zaista bi bilo sramota da ih mi danas pod izgovorom nemanja vremena zaboravimo.
Sa druge strane, to ima jednu duboku intimnu vrednost, zato što svi naši običaji, kako vaskršnji, tako i božićni… zapravo jesu sećanja na naše detinjstvo i na te neke najintimnije trenutke najbezbrižnije sreće. To su bili trenuci u kojima smo pokazivali uz svoju majku prve znake kreativnosti, učestvovanje u nekom zajedničkom obredu. Ja verujem da zato sa toliko topline čuvamo naše običaje.“
Glavni akter u farbanju vaskršnjih jaja je upravo domaćica, u ovom slučaju, Ivana Vanovac.
„Pošto je posao prilično ’pipav’, a deca su mala, uvek ostavim jednu turu jaja, ’prežalim’ u startu i dam im da se igraju, jer zaista je važno uzeti učešće u tome. Obično, ta jaja čak koja deca ukrašavaju, pošto to rade nesputani naučenim, ispadnu najlepša i najšarenija i najradosnija… ali u svakom slučaju, domaćica je ta koja odrađuje najvažniji deo posla i tako je i u mom domu.“
Postoje razne tehnike za ukrašavanje jaja. Ivana se priseća onih najstarijih. Neke je čak i zadržala.
„Ja se sećam, kad sam bila mala, dok je moja baka bila živa, ona je farbala jaja nečim što se zvalo verzilo ili vrzilo. I to je jaka prirodna crvena boja… i onda kada bi odvojila čuvarkuću na vaskršnje jutro, onda je čuvarkuću uzimala u ruke i nama deci trljala na nos i na obraze, a boja se lako skidala sa jajeta, a mi smo bili svi rumeni. Ona je to zvala vrzilo, a zapravo se zove verzilo. Danas se te boje slabije koriste, teže je naći ih. Čak poslednji put, ja sam ih videla u manastiru Banjska. Tu sam poslednji put imala dodir sa jajetom koje je ofarbano verzilom. Uglavnom se koriste fabričke boje i ja, nažalost, tome pribegavam, zato što su proverene. Nema baš mnogo tu šanse da nešto pogrešite. U mojoj kući, moja mama je znala da koristi cveklu, zelje, ljubičasti kupus, a ono što je najlakše i ono što i ja radim, jeste lukovina. Zanimljiv je način na koji ona šara jaja. Pored toga, to utiče i na ukus vaskršnjih jaja. Najukusnija su ona koja su u lukovini ofarbana.“
Prvo obojeno jaje, ostavlja se na stranu do idućeg Vaskrsa i zove se “čuvarkuća”.
„To je negde, da kažemo, način da se predvidi kakva će biti naredna godina, ali da se na nju i utiče. Pa recimo, u nekim krajevima domaćice, ukoliko se prvo uhvate za puknuto jaje, negde to smatraju da treba biti pažljiv te godine, da je moguće da se neko od ukućana razboli ili da dođe do nekih finansijskih gubitaka, a sa druge strane, ukoliko je to lepo ofarbano jaje, celo netaknuto, onda to predskazuje jednu lepu godinu pred porodicom. Naravno, ono što je važno, i to nikako ne treba uzeti zdravo za gotovo, to je apsolutno jedan lep običaj koji se očuvao do dana današnjeg, koji treba preko cele godine da nas podseća na vaskrsenje kao razlog da budemo radosni, kao razlog za veselje, da nas uvek teši i podseća da imamo nadu. To je ono što je najlepše kod nas pravoslavaca, zato što ne živimo jednim beznadežnim životom, šta god da nam se trenutno dešava i kakvo god stradanje da proživljavamo, negde imamo tu nadu vaskrsenja, a vasrksenja bez stradanja nema“, uverena je.
Često su domaćice u nekoj vrsti nedoumice – šta raditi sa čuvarkućom od prošle godine.
„To zaista jeste problem, naročito ljudima koji žive u stambenim zgradama, blokovima, gde nemate slobodnu zelenu površinu. Stara čuvarkuća bi trebalo zapravo da se zakopa na nekom mestu gde niko ne gazi. To bi bilo idealno, još kad tu ne bi bilo u blizini nekih životinja koje će opoganiti to mesto. U svakom slučaju, treba ga zakopati u zemlju, jer je to najčistije mesto koje postoji. Čuvarkuća se zbog svete vode, koja se dodaje u vodu u kojoj kuvamo jaja, smatraju osveštanim predmetom i zato bi trebalo na taj način i postupati sa njim. Dakle, nikako ga ne bacati u đubre direktno, već ukoliko vi lično niste u prilici, onda sigurno imate nekog prijatelja koji ima kuću i dvorište, pa može negde uz neko drvo da se zakopa i da se na jedan lep način cela ta priča i taj ciklus godišnji završi“, saveti su Ivane Vanovac.
Crvena boja je simbol radosti i vaskrsenja, i zbog toga se jaja za ovaj praznik farbaju u tu boju.
„Crvena boja u hrišćanstvu simbolizuje Isusovu nevino prolivenu krv. I to je možda negde najlogičnije objašnjenje zašto se jaja, a pre svega čuvarkuća farba uvek u crvenoj boji. Postoji sigurno 5-6 varijanti priče o tome zašto su vaskršnja jaja crvena i zašto pored toga što zaista imate čitav spektar mogućnosti, dakle da farbate u plavo, zeleno… sve te boje imaju svoju simboliku u hrišćanstvu, zašto bi se trebalo držati crvenih jaja i zašto bi morali da imate bar jedno crveno jaje koje će biti vaš čuvarkuća.“
Sve priče i objašnjenja zašto se vaskršnja jaja farbaju u crvenu boju su lepe, a Ivana smatra da ih se tako čvrsto držimo, jer nam je u tmurnoj svakodnevici, upravo potrebno nešto bajkovito da nas održi duhovno zdravim. Ivana nam prenosi dve priče:
„Jedna od tih priča je ta da je Marija Magdalena, kada je nakon Hristvog raspeća, potom i njegovog vaskrsenja krenula u Rim da propoveda Hristovu filozofiju i njegovu nauku, otišla najpre kod cara Tiberija i da je kada je došla kod njega, njemu je na dar ponela jedno crveno jaje i da ga je tada pozdravila rečima ’Hristos voskrse’.
Druga varijanta te priče, malo se razlikuje, u Jerusalimu kada su apostoli izašli na ulice i krenuli da obaveštavaju narod i da blagoveste da je Hristos vaskrsao, dakle, da je obećanu reč održao, da je narod počeo da ih ismeva, da im se izruguje i to rečima: ’Da, Hristos je vaskrsao. Znaš kad? Kada ove kokoške budu počele da nose crvena jaja’. Prema legendi, sledeće godine na Vasrks, sve kokoške u Jerusalimu su snele crvena jaja.“
Koja god priča da je tačna, potpuno je nevažno. Svaka je lepa i čarobna na svoj način i to je nešto čega treba da se držimo. To je nešto što nas teši, upravo u ovo vreme koje je veoma teško, poručuje Ivana Vanovac.
Izvor: Radio Kontakt plus
