Rešenje za KiM u okviru Rezolucije 1244

Ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Bocan Harčenko, inače izvanredni poznavalac tradicionalnih istorijskih, a iznad svega političkih zbivanja i kretanja, u intervjuu za „Jedinstvo” povodom 75. godina ovog srpskog lista govori o povodima, uzrocima i posledicama agresije NATO na Srbiju krajem minulog veka, duplim standardima i kosovskom problemu.

Kao dobar poznavalac Balkana i učesnik mirovnih pregovora, upoznati ste sa procesom koji je pratio raspad bivše Jugoslavije. U kojoj meri je uplitanje sa strane i primena duplih standarda na narode u bivšoj SFRJ doprinelo da se desi krvavi građanski rat?

Dupli standardi su, zaista, bez griže savesti korišćeni od strane zapadnjaka svuda, a i dalje se koriste. Tokom raspada Jugoslavije Zapad je namerno odustao od izbalansiranog pristupa stranama, kako u ocenama njihovih poteza, tako i u pregovaračkom procesu. Posebno, pokušali su da predstave dešavanja na prostoru bivše SFRJ kao agresiju srpske strane, dok je u stvari jugoslovenska kriza, kao što ste tačno rekli, bila upravo građanski rat u bivšoj zajedničkoj državi. S obzirom da su sve strane bile zainteresovane u posredovanju, rešavanju situacije su se odmah pridružile i EU, i SAD, i Rusija. U nizu slučajeva je tada uspevalo da se koordiniše rad u Kontakt grupi, kao i njen rad sa SB UN. Istovremeno je bilo i slučajeva mešanja, suprotno rezolucijama SB UN i odlukama usaglašenim u Kontakt grupi, u interesu da se podrži jedna od strana u sukobima u Hrvatskoj i Bosni, kasnije – već potpuno otvoreno – na Kosovu.

Više od 500 hiljada Srba je proterano iz Hrvatske, oko 250 hiljada sa Kosova i Metohije, takođe sa teritorije Federacije BiH. Učinjeni su strašni zločini nad srpskim narodom, a imovina oteta i uništena. I, pored toga, Srbi su okrivljeni za sva dešavanja i rat u bivšoj zajedničkoj državi. Da li kreatori i izazivači ratnih sukoba unapred isplaniraju, ko će biti pozitivna, a ko negativna strana u projektovanim sukobima?

Skoro u svim sukobima za krivca je od početka proglašena srpska strana, nakon čega se tražio izgovor koji bi opravdao mešanje NATO-a. Takvi povodi su bile eksplozije na pijaci Markale u Sarajevu, zatim isceniranje u Račku. Za međunarodna prisustva, takođe, nije bila svojstvena nepristrasnost. Tendencija je uočljiva i danas – na primer, u BiH, gde su za sve uvek a priori krivi Republika Srpska i Milorad Dodik. Ili u Hagu, gde je obeležje „pravosuđa” i dalje jak antisrpski naboj.

NATO je izvršio agresiju na SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju, uništavajući fabrike, infrastrukturu i ubijajući narod radi otimanja teritorije Republike Srbije. Zar to nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom i svim poveljama UN?

Upravo u tom periodu u Vašingtonu, koji je sebe imenovao za pobednika u „hladnom ratu”, pojavilo se uverenje u sopstvenu neporecivu nepogrešivost, kao i sumnje u svrsišodnost usaglašavanja pristupa međunarodnim problemima u okviru UN i striktno u skladu sa opšteprihvaćenim međunarodnim normama. Tamo su hteli da pokažu da se već gradi novi međunarodni poredak i da će biti zapravo takav kakvim ga zamišljaju SAD. U slučaju Jugoslavije je apsolutno svesno izabrana tvrda linija sređivanja krizne situacije silom, u cilju da se definitivno sruši zemlja, a zatim da se utvrdi njihovo vojno prisustvo u tom delu Evrope. Kada nije uspelo da se taj scenario sprovede preko SB UN, gde su mu se odlučno suprotstavile Rusija i Kina, kao i Argentina i Brazil (tada nestalne članice Saveta), SAD su angažovale NATO pa su otpočele jednostranu agresiju protiv suverene zemlje, što je bilo u suprotnosti sa Poveljom UN, dokumentima OEBS-a i uopšte svim principima međunarodnog prava. Bilo je nemoguće švatiti da bombardovanje civilnog stanovništva i civilne infrastrukture, varvarsko izrugivanje nad suverenom državom jeste stvarnost kraja 20. veka. Poznata je i vapajuća činjenica primene u Jugoslaviji projektila sa osiromašenim uranijumom. Istraživanju tih zločina treba da bude posvećena posebna pažnja. Da dodam da je agresija protiv Jugoslavije postala prva u lancu inspirisanih od strane Vašingtona, operacija uz primenu sile van međunarodno-pravnog polja, bez sankcija SB UN ili uz arbitrarno tumačenje njegovih rezolucija. Danas Zapad kao protivtežu međunarodnom pravu sve aktivnije promoviše koncepciju takozvanog „poretka osnovanog na pravilima”, koja se izumevaju ad hok u interesu uske grupe država. Rezultat je demontaža nosećih konstrukcija globalne bezbednosti, pooštravanje transgraničnih izazova i pretnji, razbalansiranje međunarodnih odnosa.

Pojedini analitičari tvrde da Zapad gleda Srbe kao „male Ruse” na Balkanu i da smo zato na udaru i prokazani kao „loši momci”?

Ne bih hteo da podržavam taj izraz. Odnosi Rusije i Srbije su se uvek gradili pa se i danas grade na načelima ravnopravnosti, uzajamnog poštovanja i obostrane koristi. Ipak, u pitanju, koje ste postavili, ima i racionalnog jezgra. Predubeđen odnos prema Srbima, nastojanje da se ograniči uloga Srbije u regionu su u velikoj meri u vezi sa tradicionalno prijateljskim, održivim odnosima između Rusije i Srbije. Samo to da Srbija, uz sve evrointegracije, ostaje okrenuta saradnji sa Rusijom, u očima Zapada je pravi nepouzdanom karikom na Balkanu. Srbija pri tome ima istorijski visoki nivo nacionalne samosvesti i nacionalnog ponosa, brižljiv odnos prema svojim tradicijama. Upravo to čini suverenitet zemlje i naroda. Zapad bi smatrao za bolje da taj suverenitet podredi svojoj volji, da ga podroni, rastvori u evroatlantskom kotlu – jer je sa popustljivim, ćutljivim, bezvoljnim partnerima kudikamo lakše imati posla. Istovremeno, tamo dobro razumeju da Srbija neće pristati na takvu poziciju. Odatle je i takav pristup.

Postoje razne spekulacije zašto je došlo do povlačenja ruskih mirovnjaka sa prostora Kosova i Metohije…

Da se odmah ogradimo: Rusija 2003. godine i današnja Rusija se potpuno razlikuju po političkim i ekonomskim mogućnostima, po položaju na svetskoj areni. Tada nam nije bilo nimalo lako u finansijskom pogledu da izdržavamo prisustvo van ruskih granica. Da podsetim da uz sve unutrašnje probleme neposredno za vreme jugoslovenskog konflikta ruski kontingent u sastavu UNPROFOR-a se nalazio na ključnim područjima u BiH, uključujući Sarajevo. Odigrao je veliku ulogu u Istočnoj Slavoniji. Rusija je takođe dala značajan mirotvoran doprinos i u najtežem post-kriznom periodu: na Kosovu u 1999-2002. godini, u BiH u okviru mirotvornih snaga od 1996. godine. U tom periodu, kao što je i sada, u fokusu je bio politički rad, pre svega u Savetu bezbednosti UN. Govoreći o situaciji 2003. godine na Kosovu, hteo bih da naglasim da se u tom trenutku oštro postavilo pitanje o neophodnosti da se izravnaju iskrivljavanja u međunarodnom regulisanju – linija zapadnjaka, koja se sprovodila i preko KFOR-a, sve više se odmicala od principa uspostavljenih Rezolucijom 1244 SB UN. Sve izrazitiji je postajao jednostrani pristup u korist kosovskih Albanaca, dok mnoge odluke od principijelnog značaja za Srbe, uključujući i o ograničenom prisustvu srpskih vojnika, nisu realizovane, na šta uvek podseća naš ministar inostranih poslova Sergej Lavrov. Tada smo u više navrata upozoravali naše partnere u SB UN o mogućim rizicima. Ali se nije obaziralo na naš glas. Moralo se da deluje i bez inicijativne uloge Beograda – takva koja postoji sada, što je smanjivalo efikasnost koordinacije naših zajedničkih napora. Međutim, praksa pokazuje da samo to dovodi do stvarnog rezultata. Primer tome je naša rezultativna saradnja sa Beogradom danas u cilju da se spreči guranje Kosova u međunarodne organizacije. Pri tome je bilo jasno čemu to vodi: Priština je tražila što brži početak pregovora o statusu, odnosno proglašavanje nezavisnosti u suprotnosti sa Rezolucijom 1244 SB UN, radi čega se nije zanemarivalo i provociranje antisrpskih pogroma. U takvim okolnostima uloga statista za Rusiju je bila neprihvatljiva. Isto je bilo uzeto u obzir kada je Rusija donela odluku o izlasku iz Kontakt grupe već 2008. godine. Da se vratimo na aktuelnu situaciju: Zapad i sada nastavlja da gleda kroz prste na akcije specijalne kosovske policije na severu, pomaže formiranje „kosovske vojske”. Znamo da se Srbima podmeću teze da navodno NATO ostaje na Kosovu, dok su ga Rusi napustili. Pri tome se ne precizira da NATO ostaje na Kosovu isključivo u sopstvenom interesu, obučavajući oružane snage kosovskih Albanaca, osiguravajući sebi čvrsti teren u Istočnoj Evropi. Arbitrarno je prisvojena baza „Bondstil”, od početka namenjena za mirovnjake.

Sa Išingerom i Viznerom bili ste deo posredničke trojke Kontakt grupe za pregovore Beograda i predstavnika privremenih institucija u Prištini. Da li je lakše bilo tada postići dogovor i doći do kompromisnog rešenja nego danas i na čiju inicijativu su pregovori prekinuti?

Pregovori ni tada nisu bili jednostavni, a i sada ne izgleda da će biti laki – utoliko pre da zasad nema ni jednog preduslova za obnavljanje dijaloga. Tada je pregovarački proces bio prekinut na inicijativu Zapada. Rusija se zalagala za njegov nastavak i posle 2007. godine.

Priština odbija realizaciju Briselskog sporazuma na terenu. Uvela je takse na robu iz centralne Srbije i svakodnevno krši prava srpskom narodu. Može li da se pod takvim uslovima nastavi dijalog Beograda i Prištine?

Trenutno, kao što sam već naglasio, za to, zaista, nema čak ni osnovnih preduslova. Konfrontacioni stav Prištine – jednostrani potezi, koji se kose sa ranije postignutim dogovorima, i veoma radikalna retorika u sklopu post-izbornog haosa koji se nastavlja – i povlađivanje tom stavu od strane zapadnih prokuratora kosovske „nezavisnosti” ne doprinose stvaranju povoljnih uslova za ponovno pokretanje dijaloga između strana. A da ne govorim o odsustvu čak i minimalne saglasnosti u međunarodnoj zajednici povodom neophodnosti da se u takvim pregovorima rukovodi normama međunarodnog prava. U ovom slučaju – Rezolucijom 1244 SB UN.

Kako uopšte doći do kompromisa u situaciji u kojoj politički predstavnici Albanaca isključuju bilo kakav razgovor koji bi zadirao u „nezavisnost Kosova”?

Osnov za pregovore, da ponovo naglasim, treba da budu norme međunarodnog prava – Rrezolucija 1244 SB UN, koju niko nije ukidao. Tada postoji šansa za postizanje nekih pozitivnih rezultata.

Specijalna kosovska policija ROSU često upada na Sever Kosova. Prebija i hapsi Srbe, a Kfor ne reaguje. Zapravo, na izjave zvaničnika u Srbiji da će Srbija zaštititi Srbe na Kosovu od eventualnog etničkog čišćenja, Kfor se oglašava da bi u tom slučaju svako ko uđe na teritoriju Kosova bio u ratu sa NATO paktom. Znači li to da je NATO već uzurpirao deo teritorije Srbije – Kosovo i Metohiju, i poručuje Srbiji da joj neće dozvoliti da zaštiti svoj narod u južnoj pokrajini?

Da ponovim da NATO u ovom slučaju popušta jednoj strani i ignoriše osnovane, zakonite zahteve druge strane, kako bi po svaku cenu učvrstio svoj položaj u regionu. zzTrpeći pritiske Zapada da se odrekne prijateljstva sa Rusijom, Srbija je razapeta između ljubavi i poštovanja prema Ruskoj Federaciji i činjenici da smo deo Evrope i da stremimo da postanemo njen punopravni član? Srbija danas veoma uspešno vodi promišljenu izbalansiranu politiku usmerenu na izgrađivanje uzajamno korisnih odnosa sa maksimalno širokim krugom partnera. Istovremeno na Zapadu sve češće pozivaju Beograd „da se urazumi”, da se odrekne od saradnje sa Rusijom, koja navodno ometa evrointegracione težnje Srbije. Sve te izjave, ne samo da nemaju nikakve veze sa realnošću, nego i protivreče nizu dokumenata iste EU. Prema našem mišljenju, takav pristup je kontraproduktivan. Naš prioritet jeste dalje jačanje strateškog partnerstva sa Srbijom. Ali to partnerstvo nikad nije bilo i nikad neće biti usmereno protiv nekoga. Upravo stoga mnogi naši zajednički infrastrukturni projekti – da navedem u prvom redu „Turski tok” i planove „Ruskih železnica” – od velikog su značaja, između ostalog, i na regionalnom, opšteevropskom nivou.

Kako Rusija vidi budućnost južne srpske pokrajine?

Smatramo važnim obnavljanje pregovora Beograda i Prištine u cilju postizanja uzajamno prihvatljivog, kompromisnog rešenja. Samo kompromisno rešenje će biti održivo i garantovaće stabilnost i bezbednost u regionu. Podržaćemo svako rešenje koje će biti prihvatljivo za Beograd

Rusi su dali ogromne žrtve u borbi protiv fašizma. Srbi su prvi na Balkanu ustali protiv tog zla i preko tri miliona ih je stradalo u Prvom i Drugom svetskom ratu. Koji je krajnji cilj pokušaja pojedinih zapadnih zemalja da relativizuju borbu protiv fašizma i izvrše reviziju istorije Prvog i Drugog svetskog rata?

Takvo zlonamerno izvrtanje činjenica je pokušaj da se našim zemljama oduzme istorija i time se poljulja njihov položaj u savremenom svetu, kao i da se utvrdi korisna za Zapad ideja o tome da ključno posleratno dostignuće nije u formiranju sistema međunarodnog prava i osnivanju UN kao centralne međunarodne organizacije, nego je u učvršćivanju „transatlantske solidarnosti” i stvaranju NATO-a. U tom kontekstu poseban značaj imaju zajednički napori Rusije i Srbije u suprotstavljanju falsifikovanja istorije, u konsolidaciji antifašističkog pokreta. Osmišljavanje iskustava iz Prvog i Drugog svetskog rata je važan uslov za miran razvoj i svestranu deideologizovanu saradnju svih država i naroda. Predstojeća 2020. godina, kada se obeležava 75. godišnjica Velike Pobede, u Rusiji je proglašena Godinom sećanja i slave. Biće nam drago da proslavimo taj jubilej zajedno sa Srbijom.

Izvor: Jedinstvo

Comments