Inkluzija je dobra zakonska mera, sa plemenitim ciljem da se deca i mladi sa poteškoćama u razvoju socijalizuju, ali treba je shvatiti isključivo kao mogućnost, ne kao put koji će garantovano doneti boljitak, jer u pojedinim situacijama su specijalizovane prosvetne ustanove namenjene deci imladima sa smetnjama u razvoju, bolja opcija.
Ovako glasi zaključak debate „Deca i mladi sa poteškoćama u razvoju i prosvetni sistem“ koja je prošlog četvrtka održana u Kosovskoj Mitrovici u organizaciji Radio Kosovske Mitrovice. Ova debata organizovana je u okviru projekta „Dečja prava – naša obaveza, posebne potrebe – posebna briga svih nas“ koji podržava Ministarstvo kulture i informisanja Vlade Republike Srbije.
U debati su učestvovali Ivana Rakić – predsednica Udruženja roditelja dece sa poteškoćama u razvoju „Podrži me“ iz Kosovske Mitrovice, Milun Mijačić – defektolog-logoped iz Škole za osnovno i srednje obrazovanje „Kosovski božur“ i roditelji dece sa smetnjama u razvoju.
Opšti stav je da je inkluzija dobra zamisao koja je zakonski uobličena ali da nijedna prosvetna ustanova na području Kosovske Mitrovice nije spremna da je sprovede kvalitetno, zbog nedostatka obučenog kadra.
„Roditelji se odlučuju da dete sa smetnjama u razvoju upišu u redovnu školu zato se teško mire sa dijagnozom“ kaže Ivana Rakić koja je i sama odlučila da svoju ćerku upiše i redovnu školu.
Ivanino iskustvo je pokazalo da se inkluzija sprovodi teško i uz velike troškove roditelja.
„Iskreno, nisam zadovoljna. Mi pričamo o njoj, ali to je jedan papir koji se ne koristi. Žao mi je što to moram da kažem, mora da se radi mnogo više. Treba dati šansu roditeljima i toj deci pomoći“ kaže Rakić i kao poseban problem ističe to što roditelji sami plaćaju asistente a primećuju da se često dešava da nastavni kadar nema plan i program rada sa takvom decom.
Posebnu polemiku je izazvalo pitanje ko treba da plaća i angažuje ličnog pratioca, ko personalnog asistenta a ko pedagoškog asistenta. Utvrđeno je da ličnog pratioca kao i personalnog asistenta plaća lokalna samouprava, dok se o pedagoškom asistentu stara škola, tj. Ministarstvo prosvete. Kakogod bilo, nikog od njih ne bi trebalo da plaća roditelj i to je jedino važno.
„Stvarno je taj stručni kadar u deficitu i to je veliki problem“ ističe Rakić.
Odluku o tome koju će školu dete sa smetnjama u razvoju da pohađa donosi isključivo roditelj, uz mišljenje Interresorne komisije koju formira Opština. Svaka škola je u obavezi da dete upiše, uz obavezu da se za njega obezbedi tzv. IOP – individualni
Defektolog Milun Mijačić radi sa decom sa poteškoćama u razvoju već pet godina.
„Ja radim u kolektivu sa dobrim ljudima, sa fantastičnim stručnjacima. Ono što njih krasi je izuzetna saradnja. Tu ne sme da bude sujete i u svakom trenutku dete je na prvom mestu. Postoji plan za Radni centar koji bi trebalo da ih obezbedi i da učini da se osećaju korisno i zaista ravnopravno“ kaže Mijačić.
Kao neko ko ima iskustva u radu sa ovom decom, i on sugeriše da roditelji dobro procene da li bi za njihovo dete bilo dobro da pohađaju redovnu školu ili je specijalna škola ipak bolji izbor.
Prosevtnim ustanovama je upućen apel da se ozbiljnije pozabave pitanjem angažovanja pedagoških asistenata, kako bi inkluzija bila sprovedena u potpunosti i na korist dece sa smetnjama u razvoju.
Izvor: Radio Kosovska Mitrovica
