Dvadeset godina od stravičnog zločina nad Srbima u Starom Gracku, navršava se danas. Tog 23. jula 1999. godine, za vreme žetve, na njivi je iz zasede zverski ubijeno 14 žetelaca. Najmlađi, Novica Janićijević, imao je samo 17 godina. Iz porodice Janićijević ubijena su još tri člana, Slobodan, Mile i Momir. Među stradalima su i Andrija Odalović, braća Jovica i Rade Živić, Stanimir i Boško Đekić, Saša i Ljubiša Cvejić, Nikola Stojanović, Miodrag Tepšić i Milovan Jovanović.
Specijalno tužilaštvo u Prištini u maju 2017. godine obustavilo je istragu o ovom zločinu.
Dvadeset godina kasnije, meštani Starog Gracka i dalje čekaju pravdu, mada se njoj sve manje nadaju. Ipak, to ih ne koleba u čvrstoj odluci da ostanu na svojim vekovnim ognjištima.
Jovan Matović iz Starog Gracka, otac je četvoro dece, deda osmoro unučadi, a očekuje i deveto. U Gracku mu je rođen i otac, deda, pradeda. Rodni kraj nikad nisu napuštali, ni u najtežim tenucima. Nisu otišli ni juna 2019. kada je na desetine hiljada Srba bilo primorano da napusti svoje domove, ali ni nakon 23. jula iste godine, kada je izvršen stravičan zločin.
To je najveći zločin nad Srbima na Kosovu koji se desio nakon dolaska međunarodnih mirovnih snaga.
Ostali su i nakon pogroma velikog broja Srba i nealbanskog življa 17. i 18.marta 2004. godine.
Jovan u razgovoru za program Radio Kosovske Mitrovice kaže da nijedan jedini dan nisu napustili Kosovo i da ne nameravaju da odlaze. U samom selu danas živi od 150 do 200 Srba, među kojima 40 dece.
Kaže da je danas bolje nego pre, da je veća sloboda kretanja, kao i da su slobodniji da obrađuju zemlju koju imaju u okolini sela.
„U trgovinu idemo slobodno, ali ponekad imamo problema u samom selu. Mladići iz susednog albanskog sela dolaze ovde da igraju fudbal, pa prave i malo nerede, svađaju se sa našom decom iz sela, tako da naša deca kad su oni tu ne smeju da izađu“.
Starom Gracku je najbliži Lipljan gde takođe stanuje mali broj Srba. Milutinu Matoviću, Jovanovom sinu, Ministarstvo za zajednice i povratak Vlade Kosova na čijem je čelu Dalibor Jevtić, napravilo je i kuću 2018. godine, na čemu su neizmerno zahvalni, jer u postojećoj nije bilo uslova za osmočlanu porodicu.
„Zahvaljujemo se ministru, mnogo je pomogao ovom selu, ovde je napravljeno šest kuća, 30 obnovljeno, i jedan je od retkih koji brine o nama, dolazi tokom cele godine više puta, a ne kao neki koji dođu jednom godišnje kad je parastos, i više ih nema“ kaže Matović.
Podsećajući se današnjeg dana pre 20 godina, Jovan kaže da slike užasa ne prolaze. „Katastrofa za ovo selo malo. Svi su pitali, stranci koji su dolazili kad se selimo. To ih je zanimalo. Ali, bili smo istrajni da ostanemo i nismo se odselili. Došlo je, međutim, kasnije do povremene prodaje u selu“.
Matović ističe da su za opstanak neophodna radna mesta za mlade, i da bi to bila najveća pomoć za Staro Gracko.
„Mnogo mladih ne radi nigde, napušta selo i odlazi. Ostaju stari ljudi. Posao je najbitniji. Nadamo se da će biti mnogo bolje“.
Podsećajući se života pre rata na Kosovu, kaže da ima osećaj da su to dva života. Jedan period tog života pre 1999. i sada jedan drugi život. „Velika je to razlika, velika“ kaže Matović.
Pojedine porodice nastradalih žetelaca nakon pet, šest godina od zločina su otišli iz sela, ali su mnogi i ostali, podseća se.
Međutim, kaže i da na Staro Gracko svi zaborave nakon parastosa, i da dolaze jednom godišnje. „Nisu se setili jednog da zaposle iz sela, barem jednog da su zaposlili uspeh je za selo, porodica bi ostala da živi ovde.
Ono malo ljudi što radi, snalazi se privatno, po radnjama, mehaničarskim radionicama” kaže Matović.
U selu postoji i Omladinski klub koji trenutno ne radi, jer je kaže i malo omladine ostalo. “Imamo fudbalski klub i to nas održava ovde da ostanemo. Koristimo klupske prostorije, kafić, tu se okupljamo. U Gracku postoji osnovna škola, a u srednju deca putuju u Gračanicu, Guštericu, Laplje Selo, Lepinu”.
Milutin Matović: To su teška sećanja. Koliko vidimo pravde nema. 20 godina je prošlo niko nije odgovarao, proći će još 20 niko neće da odgovara.
Milutin Matović, poput svog oca kaže da je najneophodniji posao, kako se mladi ne bi selili. “Sve drugo i kuća i nekretnina tu je, ali ne može da se preživi od toga. Ja radim, imam posao, meni ne treba to, ali druge porodice, ako se ne zapošljavaju, naravno da će da se isele odavde” kaže Milutin.
Na pitanje da li se boji za budućnost svojih mališana, kaže da je ranije bilo problema, ali da je to donekle rešeno i da je situacija smirena.
“Ministar Dalibor Jevtić je tu i kad ga ne pozovemo i pomaže dosta. Opremljena je škola, poligon, pomaže i starije, samo reči hvale za njega. Prisutan je tokom cele godine, ističe Milutin Matović, kome je Ministarstvo za zajednice i povratak izgradilo kuću u kojoj stanuje sa suprugom i troje dece, od kojih najmlađi ima godinu i po dana.
Prisećajući se današnjeg dana Milutin Matović odmahujući glavom, uz grč na licu kaže: “Ne ponovilo se, ne ponovila se ta situacija. Ja sam bio dete, ali ne ponovilo se nikom. To su teške uspomene. Koliko vidimo, pravde nema. 20 godina je prošlo, niko nije odgovarao. Proći će još 20 niko, neće da odgovara. To je tako s njihove strane i šta da radimo. Oni da su hteli nešto da urade, to bi uradili u roku od nekoliko godina, a ne 20 da se čeka, da se zataška sve to. Mi želimo da verujemo da će pravda da stigne, ali to je vrlo teško”.
Ipak, Milutin veruje u svoju i budućnost svoje dece na Kosovu i Metohiji, u Starom Gracku.
Kao podsetnik na tragičan dan, i poput opomene da ne sme biti zaboravljen, na spomen ploči stradalima žeteocima piše “ U mom se polju vesela žetvena pesma ne čuje više, a na meni je da svedočim, pamtim, zlo počinjeno da nikad ne zaboravim”.
Izvor, foto: Radio Kosovska Mitrovica
