S vi­še­sprat­ni­ce u iz­grad­nji ču­ju se sna­žni udar­ci če­ki­ćem, a maj­sto­ri se gla­sno do­vi­ku­ju na al­ban­skom je­zi­ku. Is­pod njih, ju­če, li­pljan­ski Sr­bi tra­že gro­bo­ve svo­jih po­koj­ni­ka na gro­blju, gde su se, pre dve no­ći, ču­li udar­ci ko­ji­ma je raz­bi­je­no i po­lo­mlje­no de­vet­na­est srp­skih nad­grob­nih spo­me­ni­ka. Iz­me­đu tih noć­nih ru­ši­te­lja i ovih dnev­nih gra­di­te­lja sto­ji, nad pot­pu­no sru­še­nim gro­bom svo­jih ro­di­te­lja, Doj­čin Ko­stić. Tih, smi­ren, za­mi­šljen, s emo­ci­ja­ma sve­de­nim na me­ru grad­skog čo­ve­ka.

“Je­di­no tu­ga, ne­ma mr­žnje, ne­ma oča­ja… Mno­go je zla ov­de uči­nje­no, pre­vi­še smo ogu­gla­li. Ima­li smo pre­vi­še ubi­sta­va, pa­lje­vi­na, stre­so­va. Ovaj spo­me­nik je bio ne­što malo lep­ši, pa im je pa­dao u oči. Ga­đa­li su ga pre se­dam me­se­ci ka­me­njem. Po­lo­mi­li su krst, po­pra­vi­li smo ga. Ali ni­šta: pra­vi­će­mo no­vi, pa ne­ka ru­še, a mi smo tu da podižemo. Ne znam do­kle će to da tra­je”, pri­ča Ko­stić.

Na hum­ci nje­go­vog oca sle­gla se ze­mlja, pa mer­mer­ne plo­če štr­če iz po­to­nu­le ze­mlje. Doj­čin Ko­stić je rav­no­du­šan i pre­ma po­li­ci­ji, ko­ja naj­ve­ći broj na­pa­da i in­ci­de­na­ta nikada ni­je re­ši­la i ve­ru­je „da ve­ći­ni ra­zum­nih Al­ba­na­ca ovo sme­ta”.

Na li­pljan­sko grad­sko gro­blje sti­gao je i gra­do­na­čel­nik Gra­ča­ni­ce Sr­đan Po­po­vić i sa svo­jim sa­rad­ni­ci­ma pot­pi­sao i evi­den­ti­rao šte­tu. Nje­gov ko­le­ga iz Li­plja­na, Al­ba­nac, ni­je se po­ja­vio, po­li­ci­ja je oba­vi­la uvi­đaj i is­tra­gu.

“Ovo je ne­što što ne sme ni da se po­mi­sli, a ka­mo­li da se do­go­di u dva­de­set pr­vom ve­ku. Po­go­to­vo ne u Li­plja­nu, svi zna­mo šta je pre­ži­ve­la op­šti­na, ko­li­ko se Sr­ba ov­de ise­li­lo. Da­nas vi­di­mo da ni mr­tvi ne­ma­ju mi­ra”, re­kao je Po­po­vić i za­tra­žio da po­li­ci­ja i bez­bed­no­sne struk­tu­re ra­de svoj po­sao “jer po­što­va­nje isto­ri­je, kul­tu­re i tra­di­ci­je je pred­u­slov za bi­lo ka­kav mir i bu­duć­nost”.

Uni­šta­va­nje gro­ba­lja u pro­te­klih dva­de­set go­di­na je deo si­ste­mat­skog ukla­nja­nja tra­go­va srp­skog i pra­vo­slav­nog pri­su­stva na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Za­jed­no s ne­stan­kom i pro­te­ri­va­njem Sr­ba iz gra­do­va, u naj­ve­ćoj mo­gu­ćoj me­ri, po­ru­še­na su ve­li­ka grad­ska gro­blja u Pri­šti­ni, Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci, Pe­ći, a gro­blje u Đa­ko­vi­ci je pot­pu­no za­tr­to. Iz ši­ka­re u ko­ju za­ra­sta na­zi­re se tek osta­tak grad­skog gro­blja. Jed­na od me­to­da uni­šta­va­nja je pre­i­me­no­va­nje i fal­si­fi­ko­va­nje ime­na, na­me­ne i vla­sni­štva, gro­ba­lja, cr­ka­va i kul­tur­nih me­sta. 

Ka­rak­te­ri­sti­čan je pri­mer ra­zo­re­nog gnji­lan­skog srp­skog gro­blja gde je ne­dav­no na al­ban­skom je­zi­ku po­sta­vlje­na ta­bla “Grob­ni­ca pri­pad­ni­ka za­jed­ni­ce ka­to­li­ka, pro­te­sta­na­ta i Je­vre­ja”. Ta­ko je srp­sko pra­vo­slav­no gro­blje po­sta­lo me­sto ne­kih dru­gih i, u naj­ve­ćem bro­ju, ne­po­zna­tih za­jed­ni­ca i ve­ro­i­spo­ve­sti. Du­bo­ko u et­nič­ki oči­šće­noj te­ri­to­ri­ji si­ste­mat­ski su uni­šta­va­na se­o­ska gro­blja ko­ja je da­nas vr­lo te­ško pro­na­ći. Naj­ve­ći po­zna­va­lac ove pro­ble­ma­ti­ke, prof. dr Mi­tra Re­ljić, s Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Ko­sov­skoj Mitrovici, dva­de­set go­di­na pro­u­ča­va uni­šte­no spo­me­nič­ko na­sle­đe.

U knji­zi “Srp­ska gro­blja na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji: uni­šte­na spo­me­nič­ka i je­zič­ka ba­šti­na” tvr­di da je u ovom pe­ri­o­du uni­šte­no ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da spo­me­ni­ka, raz­li­či­te sta­ro­sti, od sred­njeg ve­ka do da­nas. U jed­noj od naj­va­žni­jih knji­ga o na­šem je­zi­ku “Srp­ski je­zik na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji da­nas” pro­fe­sor­ka Re­ljić ka­že da “spo­me­nič­ki nat­pi­si pru­ža­ju do­volj­no po­da­ta­ka o isto­rij­skom usu­du, ve­či­tim, na­si­ljem iza­zva­nim mi­gra­ci­ja­ma i te­gob­nom ži­vo­tu ko­sov­sko­me­to­hij­skih Sr­ba, o pa­tri­jar­hal­noj ve­za­no­sti po­ro­di­ce, svagdašnjoj skrom­no­sti, ve­ri i pra­šta­ju­ćoj pri­ro­di ko­smet­skog čo­ve­ka”. Ona se u svom du­go­go­di­šnjem ra­du če­sto osvr­će na uni­šta­va­nje spo­me­ni­ka pre­mi­nu­loj de­ci, o nekima se i lič­no sta­ra i odr­ža­va ih. 

Me­đu de­vet­na­est sru­še­nih gro­bo­va na grad­skom gro­blju u Li­plja­nu je i le­pa be­la nad­grob­na plo­ča jed­no­go­di­šnje Ni­ko­li­ne To­nić. Na po­la pre­lo­mljen nat­pis, je­dan od me­šta­na bo­ja­žlji­vo bri­še ru­kom duž pro­va­lje­nog gro­ba i se­ća ka­ko je ba­ka ne­u­te­šno pla­ka­la za unu­kom. Ma­lo da­lje pri­ča­ju ka­ko se već dva pu­ta lo­mi krst po­ro­di­ce La­bus. Sva­ko tra­ži svo­ju mu­ku i svo­ju po­zna­tu sli­ku. Ne­ko iz po­ro­di­ce Krulj je Cve­ti sa­sta­vio raz­bi­je­nu fo­to­gra­fi­ju, pre­ci­zno kao da se ra­di o mo­za­i­ku. Na gro­bu Zlat­ka Jo­va­no­vi­ća nje­go­va su­pru­ga Mi­li­ja­na iz­go­va­ra svoj mo­no­log ko­ji li­či na tu­žba­li­cu:

“Šta da ra­dim, ne mo­gu na gro­blju da spa­vam, ali odav­de ne idem, ov­de mi je muž sa­hra­njen – tu ću i ja, a oni ne­ka ra­de šta ho­će! Ne­ka uzmu ba­ger, pa ne­ka za­rav­na­ju, ja ću tu po­red mo­ga su­pru­ga. Ne­ma­mo mi­ra, sa­mo ja znam ka­ko sam pro­šlu noć pro­ve­la, a na­pa­li su mi na ku­ću pre pet­na­est go­di­na, is­tu­kli me, ni­je je­dan dan da se ovo pre­tr­pi… Mo­li­la bih dr­ža­vu, do­bre lju­de da se obra­te nji­ma i da im ka­žu da mr­tve ne di­ra­ju!”

Izvor: Radio Kontakt plus / Politika

Comments