Satira nije samo književni izraz. Ona je neprolazno stanje duha onih koji su shvatili da sa nepravdom, nelogičnošću društvenih pojava, ljudskom glupošću i bezobrazlukom, nema borbe, ali je zato neograničeno zadovoljstvo terati sprdnju na njihov račun. Podsmevati se onako „profesorski“ preko naočara na vrhu nosa, jednim krajem usana, nekada kiselo a nekada grohotom svemu onome što drzak čovek u beskrupuloznom svetu, sebi besramnom, bezobzirno dopušta.
Žilavo opstajanje satire kroz vekove govori samo jedno – dok je čovekove težnje da usavrši društvo u kom živi, biće mesa za satiru. Ona je neuništiva jer se regeneriše ljudskim nesnalaženjem u životu (braku, porodici, poslovnom okruženju), jer diše vazduh iz praznine predizbornih obećanja, hrani se obilno na trpezama skupo jeftinih skupštinskih restorana i spava u foteljama sa velikim F.
Veoma se retko desi da se pored satire, za tom trpezom hrani i satiričar. Veoma retko, ali se desi. Taj satiričar je Aleksandar Čotrić. Satiričar koji ironije li, za poslaničkom govornicom stoji još od 1995. godine kao poslanik SPO-a. Od pre par godina, ova stranka je u vladajućoj koaliciji, što Čotrićevom liku i delu daje na paradoksu. Čotrić je prošle nedelje boravio u Kosovskoj Mitrovici, u galeriji „Akvarijus“ gde je svoje bogato, šaljivdžijsko iskustvo podelio sa publikom. Retko zanimljiv sagovornik.
On o jabuci sudi iznutra, o vlasti govori kao njen integrisani deo i zato mu se nekako malo više veruje. On je vlast koja se podsmeva sopstvenoj gluposti.
“ Ja sam dokaz da se istovremeno može biti političar i satiričar. Kod nas je i ranije bilo primera da su neke kolege koje su se bavile satirom bile angažovane i politički, poput Brane Crnčevića, Milovana Vitezovića, Petra Lazića, Aleksandra Baljka… Jedan moj kolega je rekao da je satiričar čovek koji živi od nečije gluposti. Obzirom da sam ja satiričar koji je u vlasti, ja dokazujem da je moguće živeti i od sopstvene gluposti” kaže Čotrić.
Ipak, uprkos višedecenijskom političkom angažmanu (i to neuobičajeno monotonom – jedan život – jedna partija) Čotrić ponosno ističe da mu je književni staž duži. Sa nostalgijom se priseća srednjoškolskih dana, kada ga je jedan aforizam urezan u školski zid naučio da ukazivati na istinu, znači rizikovati. Da koliko god mislio da si nevažan jer je tvoj ton šaljiv “neko to od gore vidi sve”.
Kasnije je imao i bolnijih iskustava. Priseća ih se sa nekom čudesnom slašću, euforijom dostojnom revolucionara, spremnih da zalegnu za viši cilj. Onako kako se majka priseća porođajnih bolova.
“ 1993. godine objavio sam aforizam ‘Kako je Slobodan Milosević došao iz Požarevca u Beograd, da li je pušten ili je pobegao’, nakon čega su došli inspektori po mene, dao sam izjavu, ali mi je rečeno da nikome ne pričam o tome. Međutim, čim sam izašao, obavestio sam redakciju Srpske reči, gde sam objavio taj aforizam i oni su rekli da održimo konferenciju za novinare, na kojoj sam pokazao te aforizme i da sam saslušavan i više me nisu dirali. Naravoučenije je da su ustvari javnost i publicitet najbolja odbrana od takvih pokušaja zastrašivanja i kažnjavanja” priča Čotrić i lepo mu je krivo što ga danas niko ne hapsi zbog aforizma. Ili je bolje reći – toliko mu je žao što je autoritet aforizma zatajio, da bi pristao i da ga hapse, samo kada bi znao da je gorka šala i dalje moćna i ozbiljno shvaćena kritika.
“Čini mi se da ljudi sve manje čitaju generalno, pa samim tim i satiru, i onda i to što ja pišem nema tako veliki značaj i uticaj na zbivanja u društvu. Danas su mnogo popularniji elektronski mediji i tabloidi, tako da je satira nažalost negde na margini, pa i to što radimo ja i moje kolege ne smeta mnogo nikome” kaže Čotrić.
Zna sve o istoriji satire i aforizma. Zna i gde treba da ih tražite ako vam zatrebaju. Narodima koji su mnogo stradali, najlakše je da upru prstom u vrljavo oko kralja. Toliko su namučeni, da se daljeg mučenja ne plaše i toliko goloruki i bespomoćni, da nemaju više šta da izgube.
“Recimo Jevreji imaju fantastičan humor, viceve, a znamo koliko su progonjeni i koliko su stradali. Poslednjih decenija to može isto da važi za Jermene, narod koji je bio izložen genocidu, a čuveni Radio Jerevan ima fantastične šale. Isto tako Poljaci, koji, uz nas, imaju možda najbolju aforistiku, a znamo da je 6 miliona Poljaka izgubilo život u Drugom svetskom ratu, da ne govorim o Rusima…. Među tim narodima, to je jedan odbrambeni mehanizam, humor je način da sačuvamo zdrav razum, kad nam je najteže, zapravo preokrećemo sve na šalu, i da se tako nekako branimo od svega toga” dodaje Čotrić.
Dakle postoji poredak –prvo stradanje, bol, pa očaj, beznađe i na kraju satira. Kao neki stadijumi izdržljivosti. Kada misliš da više ne možeš, Bog pošalje satiru.
Izvor: Radio Kosovska Mitrovica
