To što ne znate ko je Moma Dimić, nije važno. Dovoljno bi bilo pola sata sa njegovim prijateljima, da biste ga zavoleli.
I da želite da ga upoznate lično, nažalost šansa više ne postoji. Ali zabaštinio je iza sebe veliku crnu torbu prepunu najlepših reči i misli, velike, prevelike cipele i sećanje na mirijevske trešnje.
Ostavio je i godine truda da kosovskim pesnicima obezbedi počasna mesta tamo gde oni po pesmi pripadaju – u Francuskoj 7. Da se u Udruženju književnika Srbije u kome je bio je jedan od najuglednijih članova, osećaju kao u svom domu.
Da sećanje na tog gorostasnog, nežnog i skromnog čoveka ne bi izbledelo, da se ne bi desilo da neko ne čuje divne priče o njegovim iznenadnim, noćnim pojavljivanjima u Mitrovici koju je neopisivo voleo, da ne bi neko od njegovih savremenika zaboravio anegdotu o penjanju jednog pesnika na kafanski sto u tri ujtru, njegovi prijatelji i poštovaoci iz Mitriksa, biblioteke „Vuk Karadžić“ i Književnog kluba Trepča, sinoć su mu priredili pesnički čas sa imenom jedne od njegovih knjiga „ Istinski putnik bez milosti“.
„Nismo očekivali da ćemo tako rano ostati bez njega“ započinje sećanje na Dimića njegov prijatelj i učenik Milan Mihajlović, direktor Gradske biblioteke „Vuk Karadžić“.
„Voleo je naše pesničke večeri pod kupolom (u Kulturnom centru), u bioskopu „Tesla“ i Gradskoj biblioteci kod Jadrana. Uvek bi govorio da su to književne večeri na koje ljudi dolaze najsvečanije obučeni. Na svaki naš poziv uvek se odazivao. Nikada nije bilo prepreka za njega. Dolazio je i kada je bilo najteže i već juna, avgusta 1999. Bio je ovde sa najelitnijim članovima Udruženja književnika Srbije“ priseća se Mihajlović.
Priča o njegovom gostoprimstvu, o skromnosti sa kojom je jedan dobitnik mnogobrojnih međunarodnih i domaćih priznanja umeo da nosi sve hvale i zvanja – nema kraja. To je priča o ljubavi sa kojom ih je gostio i koju je brižljivo pakovao u kese među mirijevske trešnje, da je njegovi voljeni Mitrovčani ponesu i nikada ne zaborave.
Miomir Jovanović, predsednik udruženja Mitriks kaže da je povod koji je okupio zavičajne pesnike te večeri istovremeno i tužan i srećan i da Dimića svi imamo obavezu da pamtimo.
„Pominjemo Momu Dimića, čoveka koji je mnogo uradio ne samo za nas – tada mlade pesnike, već za kulturu Kosovske Mitrovice i Kosova uopšte. Uz Mitriks je bio od samog početka, od 1992. godine kada je zahvaljujući poznanstvu sa Milanom Mihajlovićem prvi put došao u Mitrovicu, i čini se da nikada iz nje nije ni otišao“ kaže Jovanović.
Dalje priča da je Moma umeo nenajavljeno da bane usred noći u Mitrovicu, bez najave, da se neko slučajno ne bi deranžirao da ga čeka i da se remeti.
„Nosio je onu njegovu veliku crnu torbu punu knjiga i koječega što je nama bilo zanimljivo. U Mitrovici su ga svi poznavali. Znao je da sa nama sedi dugo, dugo, da priča i da nas praktično uči životu. Jer svi smo mi faktički tim pesničkim jezikom, zahvaljujući njemu, najpre progovorili u Beogradu, pa tek onda u Mitrovici“ priča Jovanović prisećajući se nadalje časti koja je ovdašnjim piscima ukazivana na Međunarodnim susretima pisaca a koja je bila refleksija „kosovofilije“ umetničkog direktora te cenjene književne svetkovine.
A sa Mihajlovićem, tog novembra 1992. na železničkoj stanici, Momu je dočekao Boris Ristić. On je momak sa početka priče koji je stihove kazivao sa kafanskog stoja „jer je Moma tako tražio“.
„Taj čovek je i danas sa mnom. Ja duboko živim jedno sećanje na trenutke provedene sa njim i na hrabrost koju nam je ulivao u željama da dostignemo zvezde“ rekao je Ristić.
A bliskost, toplinu i brigu koje je Moma gajio prema mladim kosovsko-metohijskim pesnicima, najbolje objašnjava nadimak kojim su ga oslovljavali -najpre Nenad Radenković Jero, a posle njega i ostala čeljad.
„Zvali smo ga Ujka. Mogu da vam kažem da bi mnogo zavidnije mesto, danas u srpskoj kulturi a pre svega u pesništvu, zauzimali mi kosmetski pisci, da je takva gromada poput Mome Dimića još među nama. Mi danas nemamo taj pristup u Beogradu. Mnogo je hladno“ kaže Radenković.
Njegovo poetsko sećanje Dimića pamti kao nosioca velike torbe u kojoj stanuju mnogi likovi, razni predeli, čerge i sve bolesti Tole Manojlovića, koji je Momu proslavio.
Pamte ga svi i kao čoveka sa nestvarno velikim stopalima, za koje Radenković kaže da su posle svake njegove skitnje, postajale još veće i kojima se jedan mladi pesnik morao diviti, jer nije lako nositi nemilosrdnog, istinskog putnika.
Na pesničkom času svoje priče o velikom Momi podelili su i Bljana Novaković, Časlav Mlisavljević, Vidosava Arsenijević i mnogi drugi zavičajni pesnici.
Velika je čast napomenuti i to da je prilikom svakog dolaska u Mitrovicu, ovaj slavni pisac navraćao do studija Radio Kosovske Mitrovice, kako bi prijateljima i slušaocima doneo nove priče iz njegovog Mirijeva ali i iz svih ostalih skoro 250 gradova sveta po kojima je „nemilosrdno“ putovao.
Momo Dmić bio je čuveni srpski pesnik, prevodilac, romansijer, putopisac, esejista, dramski pisac, filmski scenarista; dugogodišnji umetnički direktor Beogradskih međunarodnih susreta pisaca, član Udruženja književnika Srbije.
Najpoznatiji je po romanu “Živeo život Tola Manojlović”, pretvorenom u popularnu pozorišnu predstavu i TV dramu.
Rođen je 1944. u Mirijevu, tada selu u blizini Beograda. Na beogradskom Filozofskom fakultetu je diplomirao 1968., u vreme studentskih protesta. Još 1966. je napisao svoj najčuveniji roman, “Živeo život Tola Manojlović”, pretočen u dramu koja će dve godine kasnije biti igrana i u Londonu, te doživeti i TV izdanje. Drama će u beogradskom Ateljeu 212 imati preko 400 izvedbi, sa Petrom Kraljem u glavnoj ulozi.
Putovao je širom sveta (pominje se da je posetio 250 svetskih gradova i sprijateljio se sa brojnim poznatim piscima: Ferenc Juhas, Tomas Transtremer, Vladimir Vojnović, Bulat Okudžava, Eduard Limonov, Antonio Porpeta itd.
Umro je posle kraće i teške bolesti 2008. godine i sahranjen u rodnom Mirijevu, o kojem je jednom prilikom rekao da „nije lošije od ne-znam-kakvih metropola”.
U zgradi Stare škole (danas MZ Staro Mirijevo) u aprilu 2012. je otvoren ogranak Biblioteke grada Beograda koji je dobio naziv “Moma Dimić”.
Dimić je zastupljen u mnogim domaćim i stranim antologijama srpske poezije i proze. Njegove knjige prevedene su na deset jezika. Dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih nagrada za književnost i prevodilaštvo.
Dimić je objavio oko 40 knjiga. Preveo je desetak knjiga sa švedskog jezika.
Neka od delu u: Živeo život Tola Manojlović (1966) – roman, pretočen u pozorišnu predstavu i TV dramu, Ciganski krevet , Antihrist, Šumski građanin – roman, kasnije dramatizovan, postavljan i u švedskoj Upsali, Hilandarski razgovor: 18 mojih savremenika , Mala ptica: roman za odraslu i naročito osetljivu decu, Putnik bez milosti, Putar i druga.
Izvor: Radio Kosovska Mitrovica
