Odmah nakon sukoba na Kosovu 1999. godine, preko 200 srpskih porodica, većinom iz okoline Prizrena i Uroševca, našlo je utočište na Brezovici, opština Štrpce. Smešteni su u sobama nekadašnjih hotela, i mislili su da je to privremeno rešenje. Sada je 2018. godina, a oni i dalje žive u kolektivnim centrima, ali se broj porodica koje tu žive smanjio, sada ih je tek 50-ak, uglavnom starijih bračnih parova. U međuvremenu, čekajući lepšu budućnost, starije osobe su umirale, a deca su odrastala i odlazila u potrazi za boljim životom.
Veljko Miladinović iz Prizrena je u kolektivni centar na Brezovici došao sa ženom i ćerkama 16. juna ’99. godine.
Kako kaže, mislio je da će se brzo vratiti u svoj rodni grad.
Godine su prolazile, a on se nije vratio u Prizren, niti je napustio kolektivni centar.
Teško mu pada i to što ga njegovi sunarodnici u Štrpcu nikada nisu prihvatili.
“Niko ne voli raseljena lica, ni ovde ni u Srbiji… 90% nas ne vole i ne prihvataju, kažu da smo im mi neka smetnja, da smo im uzeli radna mesta, objekte, a mi nikome u kuću nismo otišli. Ja, kao profešor engleskog jezika prodavao sam 13 godina voće i povrće na pijaci, a u školi rade ljudi koji nisu stručni za to, eto samo da im ja ne zauzmem mesto”, kaže Miladinović za Radio Kosovo 2, program na srpskom jeziku.
Kako je vreme prolazilo, i stanari kolektivnog centra na Brezovici su se navikli na loše uslove za život.
Sada se više ne raduju ni novoizgrađenim stanovima, u koje bi uskoro trebali da usele.
“Šta da vam kažem, kad je čovek u nevolji sve je bolje nego da si na ulici, imali smo problem sa strujom 40 dana, niko nas nije obišao od predstavnika vlasti i lokalne samouprave, jer mi nismo građani istog reda… Stanove smo trebali da dobijemo mnogo ranije, a ne posle 20 godina, kad je pola izbeglica umrlo…”, navodi Veljko Miladinović.
Miroslav Milunović iz Prištine živi sam u kolektivnom centru na Brezovici.
Deca i žena mu žive u Beogradu, a on ne želi da napusti Kosovo.
Ne može nikako da se pomiri sa činjenicom da Srbi prodaju svoja imanja i odlaze.
“Ja nisam hteo da prodam, to me mnogo boli, kao Srbina i kao čoveka..teško mi je to, ali vreme čini svoje. Ja sam zadovoljan mojim životom, ali nisam pristalica tih prodaja imanja i kuća”, ističe Milunović.
I Milorad Đurić je u koletivni centar na Brezovici, iz okoline Prizrena, stigao 1999. godine sa ženom i decom, a sada je ostao sam.
Supruga mu je umrla, ćerke su se udale i otišle, dok on dobro i loše deli sa svojim komšijama, sa kojima deli istu sudbinu.
“Pravo smo ovde došli jer nismo imali smeštaj nigde. Dobro smo živeli, nismo imali ništa loše..ovde je dobro ali ako moramo da idemo odavde dobro..tamo gde su novi stanovi je brdovito i ne može da se ide, treba da idemo za hleb, namirnice, za lekove…” – navodi Đurić.
Iako će dobiti svoje stanove koje su godinama očekivali, mnogi su zabrinuti, jer će izlaskom iz kolektivnih centara na Brezovici, ostati i bez dosadašnje pomoći koju su dobijali od Komeserijata za izbeglice Vlade Srbije.
Izvor: Radio Kontakt plus
