Misija OEBS-a na Kosovu nastavlja sa kampanjom uzdizanja svesti javnosti o bezbednosti novinara sa bilbordima i muralima istaknutih novinara postavljenim širom Kosova.
Pokrenuta 2017. godine sa TV spotovima, kampanja se bavi upornim izazovima sa kojima se novinari susreću prilikom obavljanja svog rada i posledičnim uticajem na njihov rad. Ona naglašava važnost pronalaženja učinilaca bilo kog oblika pretnje ili napada na novinare kako bi se sprečili budući napadi.
“Specijalizovano veće (Sud za ratne zločine na Kosovu) ima specifičan mandat i nisam siguran do koje će mere gledati u slučajeve kidnapovanih i ubijenih novinara. Ove slučajeve je trebalo da istraže međunarodni tužioci i sudije koji su godinama unazad vodili vladavinu prava na Kosovu, i nemam odgovor na pitanje zašto to nije učinjeno. Naša misija shvata ozbiljno bezbednost novinara i zato razmatramo mogućnost formiranja komisije koja bi istražila te slučajeve. To je sve u početnoj fazi, ali je od vitalnog značaja da za ovaj rad imamo političku podršku kosovskih vlasti, pre svega, predsednika”, kaže Jan Bratu, šef Misije OEBS-a na Kosovu u intervjuu za Udruženje novinara Srbije (UNS), ujedno se zahvaljujući ovoj organizaciji na upornom i posvećenom istraživačkom na radu o ovoj temi.
Međunarodna misija na Kosovu traje 19 godina. Kako objašnjavate da je za toliko godina od 15 slučajeva ubistava i kidnapovanja novinara i medijskih radnika pred lice pravde izveden samo jedan ubica?
“Nisam ovde 19 godina, pa ne znam šta se sve dešavalo, ali jeste neobično. Neobično je da kidnapovanja i ubistva poznatnih novinara nisu istraživana i procesuirana. To je čudno, s obzirom na to da je od početka prisustva međunarodnih misija, isticana važnost medija i uloga novinara. Takođe, tema bezbednosti novinara je u fokusu duže vreme. Dakle, veoma je iznenađujuće, a odgovor nemam. Jasno je da je neposredno nakon konflikta bio turbulentan period na Kosovu, i politički i bezbedonosno, pa pretpostavljam da je fokus međunarodne zajednice otišao u drugom pravcu. Ipak, ubijeni i kidnapovani novinari, i u takvoj situaciji bi bili prioritet, ali izgleda da nisu. Ne znam šta je urađeno kada je reč o istragama, u slučajavima kada je istraga bilo, iako pretpostavljam da su neki napori napravljeni. Neposredno nakon konflikta, Kosovo su administrirali UNMIK i UN policija. Možda je bilo temeljnih istraga, ali oni nisu dovele do optužnica, što otvara mnoga pitanja, ali je na međunarodnoj zajednici da odgovori, jer transparentnost važi za sve”.
Od juna 1999. godine do 2005. godine, dakle u periodu u kojem je na Kosovu u punom kapacitetu bila međunarodna uprava, ubijena su i nestala devetorica naših kolega. Nije li zapravo međunarodna misija na Kosovu postala saučesnik za nekažnjivost zločina nad novinarima i medijskim radnicima?
“Razumem zašto tako postavljate pitanje. Kao što sam rekao, pitanja mogu i trebalo bi pokrenuti, ali ne mogu ići toliko daleko da se složim sa pojmom saučesnika. Trebalo bi da znamo više o tome šta su uradile međunarodne vlasti koje su imale nadležnost na Kosovu. Slažem se, međutim, da je veoma zbrinjavajuće da i dalje postoji nekažnjivost za devetoro novinara ubijenih i kidnapovanih pod stražom međunarodne zajednice. Šestoro novinara je kidnapovano ili ubijeno do juna 1999. godine”.
Naša istraživanja pokazuju da je UNMIK u nekim slučajevima otvarao predmet nekoliko godina nakon što je naš kolega kidnapovan, da su neke istrage pod neobičnim okolnostima zaustavljene, sve u svemu, optužnica nema. Kada ne istražujete, a to je vaš posao, u evropskim zemljama, postajete saučesnik.
“Da, razumem Vaše pitanje. To otvara nekoliko pitanja, ne samo pitanje nekažnjivosti zločina nad novinarima, već i ulogu i odgovornost međunarodnih misija. To jeste ekstremno važno pitanje, ali ja nisam prava osoba da na njega odgovori. To je pitanje za Ujedinjene nacije i druge koji su bili uključeni u sudske procese u to vreme. Ipak, odgovoriću Vam, ne kao šef misije, već kao pojedinac koji veruje u UN, njenu ulogu, mandate i odgovornost. Pitanja o praćenju ovih slučajeva izazivaju zabrinutost i trebalo bi na njih odgovoriti”.
Vi ste prvi visoki međunarodni predstavnik koji je obišao mesto gde su pre 20 godina kidnapovane naše kolege iz Radio Prištine Đuro Slavuj i Ranko Perenić. Da li taj Vaš čin treba da razumemo kao spremnost da zaista učinite sve što je u Vašoj moći da se rasvetle ubistva naših kolega?
“Misija OEBS-a na Kosovu je februara prošle godine organizovala konferenciju na kojoj je tema bila ubistva i kidnapovanja novinara. Konferenciji je prisustvovao predsednik Tači koji je izrazio podršku istazi ubistava i kidnapovanja novinara. To je bio prvi put od 1999. da je jedna međunarodna organizacija javno postavila ovo pitanje. To smo uradili, jer naša misija na Kosovu shvata bezbednost novinara ozbiljno, to nije nešto o čemu samo govorimo, već želimo da nešto i uradimo. Zato razmatramo mogućnost komisije koja bi se bavila ovim slučajevima, slično komisijama koje su ustavnovljene u Srbiji i u Crnoj Gori. To je sve u početnoj fazi, ali je od vitalnog značaja da za ovaj rad da imamo političku podršku vlasti Kosova, pre svega, predsednika. Verujem da tu podršku imamo, jer je predsednik Tači takođe izrazio želju da ode i oda počast na mestu gde je postavljena ploča Đuri Slavuju i Ranku Pereniću. Moje prisustvo na ponovnom postavljanju ploče jeste znak solidarnosti, pre svega sa porodicama. One još pate, one su u bolu i zaslužuju da neko shvati njihovu situaciju. Moje prisustvo je i nastavak rada koji smo pokrenuli febrauara prošle godine”.
Imate li bilo kakve informacije da EULEKS i KFOR zaista nešto rade na rasvetljavanju zločina nad novinarima i medijskim radnicima na Kosovu?
“Nemam nikakve informacije šta su druge međunarodne organizacije na Kosovu radile povodom ove teme. Euleks je zauzet pripemama za promenu mandata, 14. juna, kada se očekuje da će mandat misije biti promenjen. Za KFOR ne verujem da na ovoj temi radi, jer nemaju mandat da istražuju zločine. Euleks jeste imao istražni mandat od 2008, ali sa sadašnjim mandatom, i ovim koji će uslediti, nije u poziciji da inicira slučajeve, već će to raditi kosovske institucije. Euleks je u procesu primopredaje velikog broja dokumenta kosovskoj policiji i pravosuđu. To otvara mnoga pitanja, jer znamo da je istražni kapacitet kosovskog tužilaštva i policije ograničen, kao i u svakom tužilaštvu i policiji, a sada odjednom dobijaju veliki broj slučajeva, koje će neko morati da prečešlja. Oni već sada imaju veliki zaostatak u radu, ista situacija kao svuda u regionu, i pitam se šta bi i mogli da urade u skorijoj budućnosti. Mislim da u kosovskom pravosuđu postoji volja, ali da je iz praktičnih razloga veliki izazov da se to i uradi”.
Za KFOR (NATO) sam Vas pitala, jer znamo da je sakupljao obaveštajne podatke i pre 1999, a i nakon toga. Ti podaci bi mogli biti od velikog značaja za istrage. Šta se sa njima dogodilo?
“Pitanje je da li je tu reč o izveštajima KFOR-a ili nacionalnim izveštajima država članica KFOR-a. Mislim da ćete naći da je tu pre svega reč o nacionalnim izveštajima, a kao što znamo, obaveštajni podaci bilo koje vrste su poverljivi. U suštini, ne znam šta KFOR ili države članice imaju”.
Zbog nespremnosti institucija, zapravo zbog njihove umešanosti u ubistvo poznatog srpskog novinara Slavka Ćuruvije 1999. godine u Beogradu, optužnica protiv ubica podignuta je tek kada je vlast formirala Komisiju za istrage ubistava novinara čiji su članovi i ugledni novinari. Da li bi takva komisija mogla da pomogne da se i na Kosovu najzad procesuiraju odgovorni za ubistva i kidnapovanja novinara i medijskih radnika?
“Ne znam, ali voleo bih da to mislim. Uspostavljanje takve komisije stavlja ovu temu u javni fokus i jeste važno da je predsednik Hašim Tači to podržao. OEBS sada radi na tome da proveri mogućnost uspostavljanja takve komsije na Kosovu. Najgora stvar da ova ubistva i kidnapovanja ostanu bez odgovora. Na putu su da izblede u zaborav. Mi smo podigli ovi pitanje i stavili u javnu agendu, a mislim da bi komisija doprinela proširenju istrage i podizanju svesti u javnosti. Da istaknem da mi ovde ne govorimo samo o srpskim novinarima, već govorimo i o srpskim i albanskim novinarima, a poslednje ubistvo se dogodilo 2005. godine”.
Vi ste diplomata sa bogatim iskustvom, ugledom i odličan ste poznavalac političkih prilika na prostoru bivše Jugoslavije. Da li je, po Vašem mišljenju, moguće da kosovska policija, tužilaštvo i pravosuđe urade svoj posao kada su u pitanju ubistva naših kolega bez odlučne i bezrezervne podrške međunarodnih institucija?
“Da. Ima puno dobih profesionalaca u kosovskom pravosuđu i policiji, posvećenih svojim zadacima i pravdi i imaju volje da to urade. Ti ljudi uzimaju tu odgovornost veoma ozbiljno, ali mislim da je ovde pre svega pitanje konkretnih kapaciteta da to istraže. Reč je o kompleksnim slučajevima, u nekim je prošlo 20 godina i biće veoma teško istražiti ih. Kako naći dokaze, svedoke, kako sačiniti održivu optužnicu, jer za presudu dokazi moraju biti van osnovane sumnje. Takođe, ti slučajevi su do sada bili pod kontrolom međunarodnih faktora sve do sada”.
Da li je zapravo Specijalni sud za ratne zločine na Kosovu prava adresa za rasvetljavanje ubistava novinara i medijskih radnika na Kosovu?
“Specijalizovano veće ima specifičan mandat i nisam siguran do koje će mere gledati u ove slučajeve. Njihov mandat je da isprate tvrdnje iznete u izveštaju Dika Martija podnetom Svetu Evrope, a van toga ne znam šta će njihovi prioriteti biti. Ove slučajeve je trebalo da istraže međunarodni tužioci i sudije koji su godinama unazad vodili vladavinu prava na Kosovu, a sada je na kosovskom pravosuđu da ih nastavi”.
Dakle, vraćamo se na početak sa temom lične odgovornosti onih koji je trebalo da obave ove istrage, a nisu.
“Ne mogu da na to odgovorim, osim da kažem je to pitanje za instutucije koje su imale ovu odgovornost. Oni koji su na čelu tih institucija danas, nisu bili ovde pre 20 godina. Savetodavna komisija za ljudska prava je objavila nekoliko izveštaja koji su bili veoma važni, ali mislim da bi takođe trebalo pogledati ulogu međunarodne zajednice u smislu obezbeđivanja pravde tokom njihovog mandata i šta je tim povodom urađeno”.
Kako vidite rezoluciju Evropske federacije novinara o kidnapovanim i ubijenim novinarima na Kosovu, koju je inicirao UNS, a predložile i Asocijacija novinara Kosova (AGK), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Sindikat novinara Srbije (SINOS)?
“Drago nam je što čujemo da je Evropska federacija novinara (EFJ) jednoglasno usvojila rezoluciju koji su predala novinska udruženja iz Beograda i Prištine o istrazi kidnapovanja i ubistava novinara i medijskih radnika na Kosovu između 1998. i 2005. godine. Ova rezolucija trebalo bi da pomogne u pojačavanju posla koji je Misija OEBS-a do sada radila – zajedno sa medijskom zajednicom – u rasvetljavanju sudbine ubijenih i nestalih novinara. Takođe, želim da pohvalim uvažena udruženja novinara što su zajedno podnele zahtev i za njihovu saradnju sa Misijom OEBS-a na ovoj važnoj temi. Želeo bih da zahvalim Udruženju novinara Srbije za uporno i posvećeno istraživačko novinarstvo. Mislim da je to istraživačko novinarstvo najbolje vrste. Teško je, kompleksno i može biti i pomalo zastrašujuće kopanje stvari koje neko ne bi želeo da se istražuju. Želeo bih da pohvalim UNS i Vas gospođice Petković, za Vaše odlučne napore. Misija OEBS-a je posvećena da radi na poboljšanju bezbednosti novinara i da prekine nekažnjivost napada na novinare. To nisu etnička pitanja, već pitanja osnovnih ljudskih prava, slobode informisanja i pristupa informicijama” – rekao je Jan Bratu, šef Misije OEBS-a na Kosovu.
