U okviru festivalskog programa „Vreme za impuls žene“, u galeriji Akvarijus sinoć je nastupio ženski deo crkvenog hora „Branislav Nušić“ a potom je, u nastavku večeri premijerno izveden performans „Impuls“.
Ako se celovečernji program posmatra kao celina, a ne kao dva odvojena scenska momenta, dobija se savršen prikaz ženskog (ljudskog) bića.
Anđeoski nežni glasovi stihirama i himnama slave Sunce pravde i Onu među nama koja je Sunce pravde rodila, otkrivajući onaj bogoliki, prisojni profil žene. To je perspektiva iz koje je ona najlepša, najnežnija, sveta. Iz tog ugla, jasno se vidi sva njena potreba da rađa, da hrani,da vodi, da voli i da za voljene strada. Ona je i Mlekopitateljica i Odigitrija i Svih žalosnih radost.
A onda, ona okreće onaj drugi profil. Mračniji, grublji, osojni, unakažen i izobličen pod pritiskom društveno prihvatljivog, obaveznog, moralnog, od nje očekivanog i jedinog ispravnog. Taj deo njenog bića, jasno se vidi u performansu koji su osmislile i izvele tri mlade dame – dramske umetnice Gala Šalipur i Danica Stanković i rediteljka Lea Jeftić.
Pod tim pritiskom, ona postaje biće koje radi odgovoran posao (i naravno ne sme da se žali jer „sama je to tražila“), majka koja jedva stiže da odgovori na sve potrebe dece (svakako, ne sme da se požali jer „ko te je terao da rađaš kad nisi sposobna da o njima brineš“) pohotna ženka koja traži pažnju mužjaka (jer agresivan, seksualan nastup je „mast hev“ ovog stoleća) a može da postane i monahinja („šta joj bi? jadni njeni roditelji!“)… Na kraju, svaka se usudi da uradi nešto što ovo društvo ne može da oprosti – svaka ostari.
Glumica Gala Šalipur, u performansu predstavlja impuls, demona koji ženu pokreće.
„Dosad , kada se govorilo o ženi, uvek se govorilo o zlostavljanju, o nejednakosti u materijalnom statusu, u radnom angažovanju, a ovog puta, mi smo pažnju usmerile na nešto drugo – na ono što se dešava unutar žene a što je nekako, sputano i skučeno i zarobljeno. Jer ona je žena – ona to ne sme, ne može, ne ume….Mi smo htele da pokažemo da ona to sme, može, ume i mora“, kaže Gala.
Iako su taj nagon nazvale demonom, on to suštinski nije, objašnjava rediteljka Lea Jeftić.
„To je impuls koji pokreće svako ljudsko biće, ali ga društvo demonizuje“, kaže Lea.
Danica predstavlja ženu u osam likova.
„Govorimo o slobodi koju nemamo. U performansu, žena se najpre budi, a potom menja osam likova…. Ona ide na posao svakog dana, uštogljena je, uniformisana, uplašena da pokaže šta oseća, boji se da ništa neće umeti da uradi a impuls, koji ona potiskuje je nagoni na to“ kaže Danica.
Sve se slažu da je izvestan progres u smislu poistovećivanja muškog i ženskog čoveka postignut ali i dalje žene su društveno ograničenije.
Ali ako na trenutak stavimo na stranu tu loše ispričanu priču o ravnopravnosti, tu dosadnu, davljeničku osmomartovsku žvaku o tome kako su neshvaćene, jadne i ugnjetavane, ostaje jedna velika istina koju niko nikada neće moći da opovrgne. Žena je odabrana da bude Prvi božiji saradnik u Stvaranju. Ona je ta koja može da podnese bol i ništa praktičnije nije moglo da joj bude dato, s obzirom na zverinjak u kome živi.
Taj impuls, taj – ako hoćete i demon na čiji mig skače celo biće čovečice, taj nagon kome je posvećen celonedeljni program u galeriji „Akvarijus“ zove se Ljubav.
