Model dve Nemačke značio bi Kosovo u UN

Pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije je još uvek prazan papir, a u igri je mnogo ideja i različitih modaliteta, među kojima je, kako je javnost informisao i predsednik Aleksandar Vučić, model “dve Nemačke”, na kome insistiraju, kako kaže, neke zemlje.

Reč je o jednom od predloga oko koga bi trebalo da se usaglase Beograd i Priština, pre priključenja Srbije Evropskoj uniji, a po uzoru na rešavanje problematičnih odnosa između Istočne i Zapadne Nemačke, nakon Drugog svetskog rata, okupacionih zona i “hladnog rata”.
“Model ‘dve Nemačke’ znači dogovor dve države da obe budu ravnopravne članice UN”, objašnjava profesor Međunarodnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu Bojan Milisavljević šta bi konkretno značio ovakvo rešenje.

Naime, Zapadna Nemačka, koja nikada nije priznala Istočnu Nemačku, i Istočna Nemačka dogovorile su se nakon više od dve decenije, 1972. godine, da obe, kao samostalne države, postanu ravnopravne članice UN.

Profesor Milisavljević objašnjava da je model “dve Nemačke proistekao posle II svetskog rata, usled postojanja okupacionih zona – istočne zone koju je držao Sovjetski savez i zapadne zone, koju su držale druge savezničke države.

Od tih okupacionih zona kasnije su nastale Zapadna Nemačka i Istočna Nemačka, čemu je kako kaže Milisavljević kumovao “hladni rat”.

“Da nije bilo ‘hladnog rata’, ne bi bilo ni takvih problema u vezi jedne i druge okupacione zone, a samim tim i kasnije Zapadne i Istočne Nemačke”.

Kada je 1949. godine obrazovana Zapadna Nemačka (SR Nemačka), ona je odmah zauzela stanovište da je država celokupnog nemačkog naroda, te da je njegov jedini legitimni predstavnik na međunarodnoj sceni.

Takav stav naišao je na punu podršku zapadnih zemalja, koje su, kao i vlada Zapadne Nemačke, Istocnu Nemacku – stvorenu nekoliko meseci posle Zapadne – nastavile da tretiraju kao “sovjetsku okupacionu zonu”.

“Problem je nastao kada su određene države koje pripadaju sovjetskom bloku počele da priznaju Istočnu Nemačku kao državu, što nije odgovaralo Zapadnoj Nemačkoj”, objašnjava profesor.

Zapadna Nemačka je proklamovala takozvanu “Halštajnovu doktrinu”, po kojoj se priznanje Istočne Nemačke od strane neke države smatra kao neprijateljski akt prema Zapadnoj Nemačkoj i po automatizmu podrazumeva prekid diplomatskih odnosa sa njom.

“Tako je i naša SFRJ priznala Istočnu Nemačku 1967. godine i odmah je došlo do prekida diplomatskih odnosa za Zapadnom Nemačkom”, podsetio je Milisavljević.

Takvo neodrživo stanje, kako je ukazao, trajalo je do 1972. godine, kada su Istočna i Zapadna Nemačka postigle sporazum i dogovorile se da obe države budu primljene u Ujedinjene nacije kao ravnopravne, samostalne države.

Tada je prestala da se primenjuje “Halštajnova doktrina”, a to stanje je trajalo do pada Berlinskog zida 1989. godine, kada je došlo do ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke.

Na pitanje kakav bi model mogao da bude primenjen na rešenje kosovskog problema, Milisavljević kaže da očekuje “neki konsenzus u bližoj budućnosti”, ali da za sada nema naznaka šta će to da bude.

Model dve Nemačke se pominjao tokom pregovora o Kosovu još 2007. (izneo ga je predstavnik EU u posredničkoj “trojci” Volfgang Išinger), a sada se sve češće čuje od zapadnih političara i stručnjaka za Zapadni Balkan.

Verner Vajdenfeld, profesor univerziteta “Ludvig Maksimilijan” i jedan od najboljih poznavalaca Balkana u Nemačkoj u intervjuu za Dojče Vele pre nekoliko meseci takođe je, na pitanje da li je pitanje Kosova moguće rešiti po ugledu na dogovor dve Nemačke iz 1972, ocenio da bi to bio dobar model.

“Situacija je takva da verovatno nijedan od učesnika u konfliktu ne želi da kompletno popusti. To je tako bilo u slučaju BRD i DDR: dva različita stava; niko ne želi da učini neki temeljni ustupak, ali postoji interes da se postigne praktičan napredak. To je rešeno tako što su sklapani sporazumi i ugovori u kojima niko nije morao da učini neki temeljni ustupak. Dakle, strane u konfliktu su mogle da zadrže svoje osnovne pozicije. Ako hoćete da se praktične stvari poboljšaju, da se omoguće kontakti, ili da se uklone prepreke u putničkom saobraćaju – to je dobar model”, smatra Vajdenfeld.

A na opasku da je jedna od glavnih posledica Sporazuma iz 1972. bila ta da su obe nemačke države postale članice UN, Vajdenfeld, smatra da, ako postoji želja za napretkom, “onda ne treba od takvih pitanja praviti jezgro sporazuma”.

To pitanje je, kaže, i u slučaju sporazuma dve Nemačke bilo vrlo osetljivo, pa smatra da se zato “temeljna pitanja ne rešavaju na početku takvog procesa.”

Predsednik Vučić je više puta od otvaranja unutrašnjeg dijaloga istakao da Srbija ne beži od rešenja, da je on za to da ne održavamo zamrznut konflikt, da ne ostavljamo deci probleme za narednih 100 godina, ali i poručio da je potrebno da i neki drugi razumeju da moraju da učine kompromise, a ne samo Srbija.

Od kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. godine, od Srbije se očekuje da to prihvati, “da postanemo veliki, da razumemo da smo sve to izgubili”, rekao je u intervjuu Rojtersu i ponovio:

“Postoji mnogo različitih modela koje bi teško “progutali” i jedni i drugi. A kada bi teško progutali i jedni i drugi, to su onda i najbolji modeli. Zato je potrebno mnogo razgovora, za šta je neophodno da i mnogo političke volje u Prištini, ne samo u Beogradu, kao i u Briselu, da se dođe do kompromisa, umesto što bi se samo nastavljao pritisak na Srbiju”.

Izvor: RTV, Tanjug, TV Most

Comments