Predstava “Naše mesto”: “Should I stay or should I go now?”

Predstava „Naše mesto“ Kulturnog centra Novog Sada i Teatra 34 iz Novog Sada odigrana je sinoć  u galeriji Akvarijus u Kosovskoj Mitrovici.

Glumci i scenaristi Nikolina Spasić i Milan Novaković pričaju izvanrednu konciznu i koncentrovanu priču o nepripadanju,  neprihvatanju, o kompleksima svih vrsta vrednosti, kojima smo nažalost, kao nacija, veoma skloni.

Predstava je fantastična fuzija komičnog i tragičnog, u onoj meri u kojoj umemo da budemo i smešni i jadni u nastojanjima da se kao “dođoš”  uklopimo, odnosno da se raširimo kako za “dođoša” ne bi bilo mesta.  Sve to upotpunjeno je izuzetnim glumačkim umećem ovih ljudi koji su izneli više desetina uloga bez ijedne promene kostima – dakle menjajući samo nešto u sebi.

Konkretno, Nikolina i Milan pričaju svoje priče o tome kako ih je kao mlade i nenađene dočekao Novi Sad.

Jedan grad slovi za svetilište multikulturalnosti, grad koji nazivaju srpskom Atinom, srpskim Damaskom –  imenima prestonica onih civilizacija koje su svoju nesalomivost gradile na stabilnoj konstelaciji verskih, nacionalnih i kulturoloških različitosti njenih stanovnika. Taj grad,u kome žive dobroćudne, spore i flegmatične Sose i Lale ume da pokaže oštre zube.  Ta prestonica kulture na Dunavu, koji je malo prirodna više socio-kulturološka  granica između severa i juga srpske Vaseljene, između Austrougarske i Turske,  hladnog i toplog, ravnog i brdovitog, štrudle i gibanice, tambure i harmonike, nas i njih, taj grad –  ume da te povredi.

Taj grad je samo silom prilika glavni lik u predstavi. To može biti i Kragujevac, Kraljevo, Beograd ili MItrovica. To može biti bilo koje mesto na zemlji u koje se zaputio bilo ko sa svim svojim ambicijama i strahovima. To može biti bilo koje mesto na planeti u kome živi bilo ko, ko besmisleno  veruje da ga geografska datost čini boljim.

Mladi Novosađani –  jedno iz Odžaka, drugo iz Prištine, odnosno, Niša,  kažu da je predstava rađena u maniru lokal-humora i da su stoga mislili da će ostatku sveta biti nerazumljiva i dosadna. Ipak, nije tako.

„Najpre smo sa njom gostovali u Paraćinu i ljudi su bili oduševljeni.Onda smo krenuli dalje…“kaže Milan.

„MI smo kao mladi došli u Novi Sad i onda smo morali da naučimo šta je sve to „novosadski“ da bismo mogli da se infiltriramo. „Should I stay or should I go now“ je pitanje koje se svuda postavlja. To je univerzalni momemant lako prepoznatljiv i u Novom Sadu kao i u Šilovu, Mitrovici, Bačkoj Topoli, Ćićevcu…“ dodaje Nikolina.

Svako mesto ima neku svoju Najlon pijacu, neki svoj Dunavski park,nekog  svog vladiku koga nerviraju raspevana deca pored spomenika Čika Jove. U svakom od njih žive oni koji preozbiljno shvataju poziv čuvara lokal-patrotizma i onih koji svojim dolaskom unesu turbulenciju u prividno idiličan palanački život. To ovu dinamičnu, brzu, zabavnu i smrtno ozbiljnu predstavu čini lako prihvatljivom.

U čemu se zapravo razlikujemo kada se uzme u obzir da svii imamo zagrade koje nas neumoljivo određuju kao rođene i umiruće?

Šta zameramo jedni drugima u tišini svoje nesreće?

Šta je to što nas kod onih koji nisu “mi” (ali imaju dobru volju da to postanu), posebno plaši, nervira, razdražuje?

Koliko nam je teško da odgovorimo na ova pitanja?

I zna li iko na ovom svetu, da objasni tu psiho-socijalnu perverziju  kada došljo sa desetogodišnjim došljačkim stažom, grozničavo postaje domicilaran pred “dođošem-gušterom”?

“Mi ne dajemo odgovore. Mi samo nešto prikazujemo u želji da se neko zapita zašto je to tako. Sve je to zabavno,, brzo, duhovito, a knedla se pojavljuje na kraju”, kaže Milan i brzo dolazimo do onog dela u kome je nužno pomenuti komplekse.

“Ima tu kompleksa najrazličitijih . međuverskih, međuetničkih….  Novi Sad je etnički veoma šaroliki grad. U njemu živi jako puno različitih nacija, manjina….. I svi su različiti. To je pravi mali Njujork. To bi trebalo da bude nešto pozitivno….Od svakog bismo mogli da uzmemo ono najbolje…Zašto to ne umemo?” pričaju i pitaju dva mlada dođoša.

Oni se zaista ne trude da ponude odgovor, ali su sigurni da se on ne krije iza onoga što celi pristojni globalistički svet zove “tolerancija”.

“Šta je to tolerancija?  ….. Maska uobličenosti…. Finoće…..Kada kažem “ja nešto tolerišem” zapravo kažem – ja nešto trpim, nešto podnosim….”upitaše, rekoše  i vratiše se za stvarno  njihov Novi Sad.

Predstava “Naše mesto”  je, inače, uvrštena u stalni repertoar Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

 

Comments