Roman „Lukijana“ – lek protiv zaborava

Promocija knjige Nadice Simić „Lukijana“ održana je večeras u Kosovskoj Mitrovici. Reč je o romanu, koji kroz ljubavne i duhovne borbe glavne junakinje, priča jednu divnu istorijsku sagu o Novom Brdu – stecištu najveštijih rudara  srpske despotovine i cele Evrope  s kraja XIV i početkom XV veka.

To je  roman koji obične čitaoce uči da  Srbija nakon Dučanove smrti a potom i Lazarevog slavnog izbora, nije potonula, već se okovana u glamsko srebro, vaznela u vrh evropskih,  privrednih tokova poznog srednjeg veka.

„Ko traga i istražuje po prošlosti, taj radi za sadašnjost i budućnost“, rekao je govoreći o knjizi Milan Mihajlović, književnik iz Kosovske Mitrovice.

„Roman „Lukijana“ je sjajan prikaz Srbije u doba Despota Stefana Lazarevića.  Kroz „Lukijanin život, kroz Despota Stefana  Lazarevića za čije vreme je i Srbija disala i sijala kao što je sijao njen vladar, autorka nas vešto, kao da nije reč o romanu- prvencu, oslikava to Sunce mđu zvezdama. I sve to kroz lik zlatara Jovana  Progonovića i  prvih srpskih glumaca, koji predstavom o labudu na trgu, uvode čitaoca u moralne i religijske poruke ove divne knjige“, naglasio je Mihajlović.

Novo Brdo je nadahnuće i inspiracija i to se oseća kada se prolazi ispod novobrdske citadele  koja zahvaljujući ovoj knjizi ali i radovima koji se tamo vrše, dobija novi sjaj, obnavlja sem, rekao je arhimandrit Ilarion Lupulović, iguman manastira Draganac.

„Zahvaljujući tim radovima, otkriveni su ostaci crkve iz srednjeg veka, ali i ostaci  kupatila, jedinog koje je arheološki otkriveno na tlu srednjovekovne Srbije“, istakao jeiguman  Ilarion, govoreći o istorijsko-ekonomskoj  važnosti Novog Brda, koje je, prema pisanim podacima,  u doba despota Stefaana brojalo pet puta više stanovnika nego tadašnji London.

„Novo Brdo, svojim izgledom, vetrovima koji  struje oko njega i od njega, kao da nosi neku tajnu sa sobom. Više sakriva, nego što otkriva. Tako su pisani i ovi kratki osvrti. Tu sagledavamo na jedan originalan i autentičan način, svakodnevicu onog slavnog vremena. Sagledavamo jednostavne a opet zanimljive i isprepletane ljudske odnose. Nailazimo na neka, ne baš tako uobičajena a opet bliska nam imena (Prelas, Rubin, Bogodar, Boldovin)… Ostaje utisak da je ovaj kratki roman pisan iz onog zaumnog, iz onog kolektivnog pamćenja koje ostaje u svima nama“, rekao je arhimandrit Ilarion.

Knjižvnica se zahvalila prisutnima i govornicima što su joj, kako kaže, ovom večeri oplemenili život.

„Mi smo trenutno u zaboravu. Ovom knjigom ja sam htela da nas  vratim onome čega treba da se setimo. To je bio moj cilj, jer mislim da se svi mi trudimo da se vratimo našim korenima, a Lukijana je moj način da se vratim svojim korenima“, rekla je autorka.

Delove iz romana govorili su dramski umetnici Tamara Tomanović i Branislav Stanković.

Roman „Lukijana“je priča o svakom od nas.  Prića o iskušenjima, odolevanjima, o putenom i  duhovnom, o ljubavi kao „raspinjanu sebe za drugoga“, što je prema autorki, njena definicija.

Nadica Simić rođena je u Prištini, gde je živela do 1999.godine. Autor je zbirke Haiku poezije za koju je recenziju napisao prof. dr Vladimir Bovan

Comments